Podgorac
~
26. новембар 1998.
У ИВА ЊУ [БОЈЛ ИЈ 2 [8 РЕМИ УМА
Фјодор Михајловић Достојевски (18211881), одломак из романа Младић (настао 1875). Прва књига, стр. 66.
"Данашње време је време златне средине и безосећајности, љубави према незнању. лењости, неспособности за рад и жеље да се нађе готово. Нико не размишља; ретко ко ће за себе створити идеју.
Сад у Русији упропашћују шуме, исцрпљују њено тло ... Јави ли се човек с надом и посади ли дрво, сви га исмевају: "Зар ћеш ти доживети да порасте27 "
Идеја о заједници сасвим је пропала. Сви као да су на станици, и као да сутра сви одлазе, сви живе тако да само за њих још буде довољно ... "
Литература нам још једном показује да је у њој све речено. "Што је било опет ће бити, што се чинило опет ће се чинити и ништа ново нема под сунцем" (Библија, Књига проповедникова). Дакле, свака сличност времена садашњег и простора овдашњих са наведеним одломком ФМ. Достојевског. намерна је. Сличност је тако очигледна да не тражи никакав коментар.
Добри познаваоци Руса кажу да је невероватна љубав руског човека према књизи. Људи свуда читају у метроу, у реду за неку робу, пред шалтерима поште или банке, у парку. И сви читају, без обзира на образовање. Постоји један култ књиге. Е, ту већ свака сличност нашег и руског човека престаје!
Код Срба постоји страх од књиге. Познат је случај неписменог кнеза Милоша. Вук је безуспешно покушао да га описмени. (Вук каже да је Милош стигао до слова ј и ту опсовао, онако по српски, и окануо се ћорава посла.)
Код нашег народа постоји веровање да човек, ако много чита књиге, може с ума скренути, може косу изгубити. Често родитељи кажу: "Нек ми је само живо и здраво, шта ћу, не иде му књига од руке! " Као да је за књигу потребан накакав посебан божји дар или таленат. За нашег човека књига је морање, а не насушна потреба и задовољство. Чуди ме да проф. Јован Марић у својој књизи "Какви смо ми Срби" не говори о томе. (О тој поучној књизи другом приликом.)
У прилог ове тезе о страху од књиге, говоре нам и дешавања у овој нашој вароши. (О томе, да нам деца не читају ама баш ништа, нећу говорити. Деца су онаква какви смо ми одрасли. Од нас се уче свему, па и љубави према књизи.)
Људи из Библиотеке се жале да су сусрети са писцима слабо посећени. Најочигледнији пример је књижевно вече посвећено Радовану Белом Марковићу (књижевнику који је сад у тренду, ако је то важно). Други пример. Ученици основне школе организују песничко вече посвећено Десанки Максимовић. У публици је родбина учесника у програму и наставници који су ту по службеној дужности. (Они су програм и припремили, па им присуство дође као радна обавеза.) Из ове критике сизузимам оне (малобројне) љубитеље књиге и дружења који су увек присутни на оваквим сусретима.
И да не дужим даље, примера је пуно. (Дешавања поводом Дечје недеље најсвежији су пример.)
Кога нема на овим културним дешавањима; Нема интелектуалаца, или интелектуалне елите, како се то популарно каже. По Вујаклији - интелектуалац (лат. штеескив) образован човек, човек посвећен духовном раду. Овој дефиницији додала бих да је интелектуалац онај ко своје образовање и културу шири на друге људе. образује своју средину.
Фововевесововссо
И на крају, да се опет вратим
Достојевском. Јави ли се човек с неком идејом, жељом да нешто уради, биће дочекан с неразумевањем. "Пусти сада то, времена су тешка, треба мислити како да се преживи", рећи ће му многи. Зато је најбоље да ништа не радимо, да будемо, што рече Радоје Домановић, једно велико мртво море; да чекамо да дођу боља времена. Али, историјско искуство нам говори да су добра времена на овим просторима давно прошла (са пропашћу Немањића). Наш живот је сада, ово су наша најбоља времена. И само смо ми одговорни за њих. Размислимо мало о томе.
Драгица Пуљезевић
зе.овсосеоовеовсовсвсвсовосољовесововсосвосвевевсово о
восесесеосеовеововеосвосвовеовововвеесосвововевовее
41
Подгорац,
•..овеовевевовсовсовсовсвевевеевеовевовеењењоњо• а
ЧУДЕСНА ПЕСМА
Огњишту свих мојих предака чудесна липа наликује
за све ми детињство
би загонетка
Не могах уз њу да се пентрам а и као светиња служи
Кад умира један предак
за исту липу рече
кад се посече
на истом месту другој је редак да покаже где је огњиште
ако некад буде згариште
Радивој Тимотић: Из збирке "Тихо пред вратима", објављене 1995. године.
Рецензију за збирку написао песник Петар Пајић који је између осталог рекао: Радивоју :
Тимотићу поезија служи више за "мишљење", а мање за "певање", па због тога изискује од
читалаца и пуну личну ангажованост. Међутим, само права лирска природа, танана и пре-
осетљива може отићи у рефлексивност до побуне, отпора, неслагања, протеста ... '
=. .ововесовесовоовово«ењевесвововевовеввевесвеевсвосовеововевововевевововововсовњовевовевеоњее4
БЕБА У С > ИЕ ЕРЕ
ж Страх од књиге или страх за књигу
Онима, којима питање из наслова бесмислено, редови нису намењени. Они, којима је све јасно, припадају роду је упућено онима који се чуде, који сумњају, трагају, надају мислећим људима, дакле. Сумња и упитност су онтолошки принциџ, камен темељац промена и прогреса. Свезнање је крај и коначност равна смрти.
Они, који се књигом баве на овај или онај начин, свесни су проблема и парадокса-лности ситуације на крају овог века. Двадесети век је време чудовишног развоја технике, технологије, информатике
изгледа ови
божанском. Питање
се:
и масовне културе, време ужасних ратова и разарања, конформизма и могућности за колективно с самоубиство човечанства. Чему књиге у време беде и оскудице, интернета, новог светског поретка, новог варварства 2!
Тражење одговора на ова питања нераздвојно је везано за функције књиге: информативну, сазнајну, педагошку, естетску, медицинску. Али, књига може да буде и сстатусни симбол , уточиште и прибежиште, кутак за сањарење, одбрана од стварности, закрпа на савести. У веку масовне културе, када су уздрмани и превредновани _ традиционални _ културни обрасци и ишчашена хијерархија вредности, за високу - праву културу остало је мало простора, посебно за нас. За разлику од масовне, елитна култура на чијем је врху књига, није ни тако агресивна, ни наметљива, ни лако усвојива. Она захтева напор и жртвовање, време и знање. Књига је, нажалост, данас постала роба као и свака друга роба, роба за тржиште. Због тога имамо новокомпоновано издаваштво из чије комерцијализоване кухиње излазе
књиге недовољно пцисмених аутора
ж Читаоци у Прокрустовом кревету
намењене исто тако неписменим читаоцима. Свака роба има свога купца, рећи ћете. Тачно. Проблем настаје тек онда када исто тако недовољно култивисани да кукољ односно да
критичарски лоби покушава представи као жито, читаоце смести у Прокрустов кревет. Где је сада Тезејг!
Други аспект проблема везан је за развој комувикација (Маклуанова визија у Гутемберговој галаксији да ће електронске справе ТВ, компшјутери итд. потиснути и елиминисати књигу и штампу уопште.) Постоји, дакле, страх за књигу, њен опстанак, као што је некада постојао страх од књиге. (Књига ће успавати мишљење -
све
масовних
Платонов јунак у
Федри, књига ће убити катедралу свештеник у Богородичној цркви у Паризу).
Разлога за страх, чини ми се, нема. Сетимо се само бојазни да ће фотографски апарат уништити сликарство, а појава филма позориште. Свет се данас налази у Интернетовој мрежи, компјутери невероватно убрзавају процес рада, али не могу компоновати 9. симфонију, насликати анђела, о написати · Травничку хронику. Не могу сумњати ни постављати питања. Они јесу ненадмашан извор информација. Информисаност је нужан услов за стицање знања, али није и довољан услов. Због тога књига остаје не само
Белог
извор информација, већ незаменљив извор сазнања.
Поредити књигу и машину са естетског н емотивног становишта није упутно. Ту машине немају никакву шансу. Изузев, ако се књига не нађе у рукама робота без емоција. Њему може да послужи као закрпа за савест, ако је има.
Олга Ивановић