Podgorac
Лодеорац,
ЕЕОКЗКЕА ДЕСА ИК ЕУ МЕ Мк СИУЕО ЕБЈЖЕ Еа
Када нам је на часу учитељица рекла да Десанки Максимовић, био сам зачуђен и збуњен.
напишемо нешто о Како могу ја, ученик, да пишем о неком ко је цео живот писао за децу и мене: Дуго сам размишљао шта да напишем, а да не обрукам неког ко нам је толико лепог пружио за време свог живота. Шта год лепо написао, знам да је она још лешше заслужила. Деса, како је зове жена која ради у музеју, кроз своје песме и приче ушла је у наше душе. Зато сам је ја много заволео, па и крај где се родила, живела и где јој је гроб. У мојој глави се стално мотају њене приче и песме, а најчешће "Петлићу певачу". За њен живот се може рећи да је био живот великана, па све што
песма за полазак у школу
је урађено за њу није ни делић онога колико је она учинила генерацијама деце. Дуго ће деца са радошћу читати њена дела пуна живота и шаренила и са поносом _ чувати фотографије — из Бранковине.
Волео бих, од свег срца, да она добнје бар приближног, ако не и бољег наслед-
своје
ника. Можда је и ово један такав почетак. Јован Тодорић
КОБАЈАГИ ДОНЕЛА МЕ РОДА ИЛИ КАКО САМ ДОШАО НА СВЕТ
- Деца порасту од семенке (Раде Радојчић, 47.) - Полиција ме извадила из стомака рукама, вожем су расекли мамин стомак (Ивана Савић, Зг.) - Ја сам постао од млека и хране (Матеја Ивановић, 47.) - У мамином стомаку је било лепо. Сунце је ушло кроз мамина уста и више није био мрак. (Јована Јанковић, 47.)
26. новембар 1998.
КЊИГА МИ ЈЕ ПОМОГЛА
Сви кажу да је књига најбољи друг, па и ја тако мислим. Књига нам може помоћи у много чему. Мени је највише помогла књига "Патуљак из Заборављене земље".
Седим и присећам се: Тужна сам јер ми је умрла бака коју сам много волела. Гушим се у сузама, у грудима ме нешто стеже, тресем се као у грозници. Одједном ми паде на памет све оно што се збило у књизи "Патуљак из Заборављене земље". Књига говори о патуљку који је много волео своју сестру. Кад њу односе ветрови, он почиње много да тугује. После неког времена сазнаје да му је сестра
умрла. Када је то чуо, његовој тузи није било краја. Туговао је тако док једног дана није пошао у планину и тамо срео једну девојчицу која је много личила на његову сестру. И тако је он нашао усху у њој.
Тада сам схватила да сви ми морамо прежалити некога кога смо много волели и наћи у некоме утеху, јер шта ми ту можемо када је Бог тако хтео, када је то његова воља. Избрисала сам сузе и тугу из срца и схватила колики нам је друг књига и колико нам може помоћи.
Славица Тимотић
РЕЧИ КОЈЕ СУ МЕ ОХРАБРИЛЕ
Варошицом се ширило пролећно јутро огрнуто прохладном сенком. Ветар је чешљао гране дрвећа ширећи своју мелодију.
Окупљајући се, једно по једно, питали су: "Када крећемој" Сви су жељно ишчекивали да виде тај необично леп град. Драган Медуловић, руководилац нашег ансамбла, појави се са благим смешком на уснама: "Децо, време је да кренемо." После дужег пута, пред Дом културе У Карловцима. Човек који је организатор, и уједно излази раширених руку и упућује нам поздраве. Показао нам је мало град, све знаменитости, културне установе и споменике. Напослетку рече: "Драга децо, време је за облачење." -Сви кренуше према свлачионици, а ја стадох као укопана. Другарица ме повуче и ја пођох за њом. Облачила сам
стижемо Сремским
власник те установе,
се, али из главе ми није излазила једна "Да ли ћу успети" Водитељка најави: "Крушик - Пластика из Осечине. Стајала сам и одбројавала секунде. Срце се следи. Поче да лупа као да ће да искочи из груди. Ноге почеше да клецају.
мисао:
"
МОЈА ПРВА БИТА
Ни помислио нисам да ће књига коју ми је дала баба, кад сам био мали, постати најдража књига које ћу се увек сећати. Књигу је баба нашла када је распремала шупу, сву изгужвану и од мишева изгрижену.
То је књига мога тате, коју је добио када је био мали. Зове се "Мали коњаник од Јована Јовановића Змаја. То је збирка дечјих песама. У почетку сам је бојжљиво и са неповерењем гледао зато што је била похабана, али када сам чуо прве стиове, одмах сам је заволео. Баба ми је читала сваког дана, тако да сам их скоро све научио напамет и са поносом рецитовао тати и мами. Највише
сам волео песме "Мали коњаник", »Зимска песма", "Мали брата". Много пута, слушајући песмице, замишљао сам себе на месту њихових јунака. Чак сами ја јахао столицу замишљајући да је коњ и млеком заливао очев сат мислећи да је гладан, као што је мислио и мали брата када је сат говорио "тика-така".
И сада често са радошћу узмем ту књигу и читам је мојој сестри која ме са дивљењем слуша као што сам и ја некада радио. Заволео сам књиге, оне су моји најбољи пријатељи и с њима се увек радо дружим.
Данко Ранковић
Чинило ми се да ћу се срушити. У грлу осећам огромну кнедлу која ми не да да дишем. Затим почиње тишина. Онда музика. Чика Драган нам иза завесе виче: "Зуби да блистају, исправљени, затегнути. Без треме, ви то можете." Те речи ме охрабрише. Улише ми наду. Кренусмо на бину. Почињемо са песмом. Смех и наша игра одушевили су публику. Осећала сам се као да лебдим. Цела сала је блистала уз одушевљење. Сви смо били срећни. На крају Драган похвалио, као и сви који су били иза
концерта чика нас је
завесе.
Ту радост делила сам са осталима. Схватила сам да је довољна једна мила и блага реч да се преброде сви проблеми. Чика Драган је својим одлучним речима успео да отопи леденицу страха и несигурности са мог стца.
Гордана Николић
оссссс осе се сессо че совососевовсововосеве сове
ТРИНАЕСТ ГОДИНА ИМАШ
Тринаест година имаш само једном и никад више. С тринаест година детињство некако те из детињства Брише.
У тринаестој години деци поделиш своје играчке, поделиш лутке, меце и
Значке.
Са тринаест година срце први ти пут
снажно залупа
а ти се сва занесеш
у своје лепе мисли
и онда, онда се заљубиш први пут.
Тако занета љубављу у једном тренутку осетиш да си већ одрасла.
У тринаестој години детињство престане својим осмехом да те купа,
Тринаест година имаш само једном и никад више. Ивана Лукић
..сссвеењесессссвеосњеевевеовеовсосевовесовсовсововеевосевевовеосеосеосеосвссвсововое