Podgorac

15. јун. 1999.

петогалт

Миленко ПАВЛОВИЋ

потпуковник РВ ВЈ - пилот, командант 204. Ловачко-авијацијског пука

У ЧЕТВРТАК , 6. маја 1999. године , на Бежанијском гробљу у Београду , уз високе војне почасти , сахрањен је потпуковник Ратног ваздухопловства Војске Југославије - пилот Миленко Павловић , који је погинуо бранећи небо отаџбине, баш игром случаја или судбине, изнад свог родног краја.

Миленко Павловић је рођен 1959. године у Горњем Црниљеву код Осечине. За само 40 година, колико је трајао његов живот, оставио је иза себе неизбрисив траг и заслужио да његови савременици и наредна покољења никада не дозволе да сенка за6орава падне на његово име.

На путу од безбрижног дечака крај Киселе воде и основца у Осечини, затим војног питомца и академца, па до прве звезде акробатске групе наше авијације и вође ескадриле, морао је да уложи доста труда,али је зато и успео да допре до највећих висина, и то не само авионима којима је управљао као да су дечје играчке, него и на осталим професионалним и приватним животним пољима.

Волео је неизмерно свој завичај, родбину, целу фамилију, школске и све остале другове, пријатеље, познанике, све своје земљаке. Користио је сваки слободан тренутак, сваку згодну прилику, да дође, макар на кратко, до Осечине и Г. Црниљева. А, знао је често, можда чак и помало на рачун строге војничке дисциплине, да на завршетку тренажног лета или у повратку са неког задатка, одступи за који степен ваздушног простора са редовне путање како би надлетео изнад Подгорине и буком снажних мотора летелице или хмахањем“ челичним крилима изнад родитељског дома, како се то свима чинило, поздравио своје најдраже.

И њега су у родном крају, где су га сви знали и где је био миљеник свих /идол младих и понос старијих/, сви много волели и зато сада за њим искрено жале. Од како је стигла вест о његовом тагичном крају у неравноправној али херојској борби са далеко бројнијим и моћнијим противницима из агресорске армаде западне војне алијансе, Горње Црниљево, Осечину, читаву Подгорину и ваљевски крај прекрила је велика нескривена туга.

На Ђурђевдан, приликом последњег опроштаја од неустрашивог пилота, који је из висина до којих је досезао својим авионима прешао у вечне небеске висине и незаборав, уз стисак руке у знак саучешћа са његовим синовима, супругом, мајком, оцем, братом, потекле су незаустављиве сузе и зачуо болни јецај,а онда се сва жалост слила у заједничку поруку |

- Нека је вечна слава и хвала храбром потпуковнику - пилоту, оцу, супругу, сину, брату, другу, колеги, пријатељу и добром човеку Миленку Павловићу, који за слободу домовине и напаћених сународника није жалио ни свој - живот . ва

|| Сећање на логорашке дане р ВРЕМЕ ПРОЛАЗИ, РАНЕ ОСТАЈУ

# Као двадесетогодишњак, Павле Бојичић из Лопатња, интерниран у озлоглашени логор „Матхаузен", где је остао до завршетка Другог свет-= ског рата. вена +“ Сада живи у родном селу, има два сина, три унука, 24 угледан је човек и пољопривредник.

А СВЕ ОНО што смо преживели ми логораши тешко је описати. Сећања на те дане су болнапочиње своју причу.- У логор сам интерниран са још 15 другова, међу којима су били Богољуб Јанчић, Илија Мирић, Велизар Срећковић из Лопатња и Станко Арсеновић из Остружња. Заробљеници су радили тешке послове у пољопривреди, индустрији, рудницима и слично. Спавали смо у дрвеним баракама, где су услови били тешки. Лоше су нас снабдевали одећом и обућом. Тешки услови исхране и смештаја за многе су били кобни, значили су смрт. Немачки стражари су понекад убијали логораше без икаквог разлога, из чисте обести. Често су нас тукли, нарочито оне слабије. Исцрпљени су умирали на раду, а болесне су лечили. Дисциплина је била неподношљива. Писма и пакете нисмо добијали. Могли смо написати само по једно писмо кући да смо живи и то је било све. Мојима је неко јавио да сам умро. Мајка Цветина није поверовала у то. Рекла је: "Нисам ништа лоше сањала, мој Павле је жив, ја то осећам“ Касније им је Живан Тешић јавио да сам стварно жив. Био сам страшно слаб и мршав. Скоро на ивици живота и смрти. Често сам сањао своје код куће, маштао о дану кад ћу се вратити. Многи су покушавали да побегну. Мало их је успело. Неке су ухватили, па убијали. Крај рата смо дочекали као спас. Нашој радости није

било краја. Вратио сам се у земљу возом.

Дани проведени у логору и патња и мука коју смо преживљавали тешко могу да се испричају, тешко да се схвате. То што смо ми доживљавали у логорима смрти не бих пожелео ником. Мир је нешто што се не може платити, слобода је за човека живот. Зато сви морамо чувати нашу слободу, земљу и мир по цену свог живота. Много је времена прошло од Другог светског рата, али ране остају до краја живота-завршио је своју причу Павле Бојичић, који данас живи у родном селу као угледни домаћин поносан своје синове и унуке.

Снежана АНДРИЋ

Ф већашњаф

Ламент над гробом хероја неба

СТодгораи,

У СЛАВУ ИКАРА ОД ПОДГОРИНЕ

Винуо си се пут небеских висина, смели Икаре Подгорине, несебична душо српска, премило чедо скопнелих родитеља, оче двојице дивних дечака, вољени

супруже вољене супруге, неустрашиви командате Авијацијског ловачког пука

Војске Југославије, и мој пријатељу из трезних дана и понапитих ноћи осечинских, кроз које је каткада сипила киша познојесења, падали снегови арловитих зима, а каткада миомирисом мирисао јоргован и продубљивао онај блажени ветар горњак са

намрчених висова Влашића, ветар побуде оног унутарњег осећања части и оданости

отачеству, управо онај који је заувек однео тебе, твој смртни део, Миленко Павловићу.

Винуо си се тако, тихи анђеле гвоздених крила, последњи пут у плаветнило неба родне груде, у бескрај славе и легенде. У задње сретање душмана са западних страна и њихових европских слугоноша. Дакако, силни и бахати, неизлечиво болесни од шизофреније и других белосветских болештина и тада су, по ко зна који пут, оргијали понад твог родног Подгора и Колубаре. Понад твог и нашег Ваљева, уништавајући што још нису уништили. У трену, ненадно суочени са штитом твојих муњевитих крила, суочени и запрепашћени величином усамљеног дива у облацима, распршили су се куд који, као јато врабаца испред копца, помишљајући да је пред њиховим крвавим очима божанско провиђење Архангела са огњеним мачем. На трен су лебдели омами, а потом, дошавши себи, кидисали су бесомучно, подсећајући на грозоморне аветиње из пакла изникле, вапећи за српском крвцом, твојом крвцом датог тренутка, Икаре Подгорине. И онда се збило, што твом роду није мило, наочиглед наших Ваљеваца.

И ти си –кидисао, избрисао границу између живота и смрти. Испружио си руке, рад многих српских руку, рад српке деце, потпуно свесно прихватајући црни плашт којим те обавијала господарица тамних страна, свестан да ћеш кобног тренутка

оставити све земаљско, као да не остављаш ништа-породицу, родитеље, многобројне другове и пријатеље, и твој Авијацијски ловачки пук-доносећи одлуку да извадиш застрашујућу тарот карту из рукава, црну даму.

Казиваше очевици, наши Ваљевци, потрајало је. Носио си се са вишеструко бројнијом црном НАТО армадом крволока, дуго и предуго за једног према десетини, док ниси погођен њиховим смртним огњем, једном, па други пут, немоћан да се спасеш, катапултираш у даље токове живота овоземаљскога. А по календару, ако се више може држати вера у земаљски календар, у било шта земаљско, све се збило месеца маја, дана 4. , сат после поднева и на лето Господње ратне 99.

Да! За тебе. је све било завршено, Икаре Подгорине. У трену си отишао у славу и легенду, куда не одлази свако до изабраних. Заборавио си цветне пољане Горњег Црниљева, модре вирове Тамнаве, врела киселе воде на раскршћу села, хладовне крошње влашићких шума; све си потиснуо у заборав, приволевши се свету сенки и недокучиве вечности. И, драги мој друже и пријатељу, пошто ми сузе квасе овај комадић пергамента, пошто губим дах и редослед речи, опрости ако утамничени писар у вилајету осечинском нешто пропусти, или не изрече потпуно, јер и томе потпомаже оскудица наше свесрпске трагичне збиље. Нека ти је вечна слава и хвала што си постојао у земаљском као такав и што си дао себе за отачество, јуначе, Икаре Подгорине. Часни Срби, и који су те познавали и који нису, са дубоким пијететом поклонили су се твојој одлазећој сени, било да су те испратили на вечно коначиште или не, поклонили су се мислима на тебе, док о онима пакосним и злобним лицемерима, а имамо их нажалост, нећу казивати, јер су довољни као несрећа сами за себе.

Збогом, стари друже и пријатељу, и видимо се поново у свету тајни !

Твој друг и пријатељ Живан Ј. Грујичић