Podgorac
'20. новембар 1999.
тел тета
ЗАЖИВЕЛА УМЕТНИЧКА РАДИОНИЦА
ТРЕЋА ЛИКОВНА КОЛОНИЈА 8 ПОДГОРИНА 997
жЗанимљиви пратећи програми “Први мурал у Осечини
Осечина, центар Подгорине, и трећи пут је била домаћин уметницима: сликарима и скулпторима из Србије. Прво и друго окупљање уметника
- одржано је у организацији ЈКП
„Осечина“, а ове године, у периоду од 6.-12. септембра, у организацији Народне библиотеке, која ће и у будуће бити домаћин уметницима. Остаје отворено питање назива ове манифестације јер уметници не воле реч „колонија".Радије говоре о „уметничкој радионици“, „сабо-ровању“, „ликовном насељу" итд.
Ове године своје умеће показали су сликари: Драгољуб-Бата Чавић из Руме, Зоран Нинковић из Београда, Милан Милић-Мића Јагодински из Новог Сада, Слободан-Цоле гавриловић из Лознице, Саша Филиповић из Ирига и Олга Ивановић из Лознице, као и уметници домаћини: Нада Милановић(која је изнела и већи део терета око организације ове манифестације), бб а њаа Милановић, Гордана Гладовић (којој је тих
ма-што се по урађеним сликама не би могло рећи).
Народној библиотеци сликари су оставили 23 слике, а скулптори: Радивоје-Блека Блечић из Инђије, Живко Ћук из Руме и Милијан Петровић из Ваљева-три скулптуре. Иначе, Живко Ћук је и сликар. Ове године, међутим, његов рад је био ограничен на израду монументалне скулптуре "Композиција Нектар“, која сада оплемењује простор испред Спортског центра.
Са настанком ове Живкове скулптуре настала је и једна анегдота. Један посетилац разгледа тек постављену Живкову скулптуру и пита га: "Зар си ти САМО ово урадио“ Живко га зачуђено гледа и придржавајући се, да не падне, за сопствених руку дело, објашњава како би професионалац на тој скулптури радио неколико месеци.
коју су прве ашове земље ископали пок. Миодраг Савић-Чока и Борисав Павловић-Герло, сада осамдесетогодишњак из Д. Црниљева) подмладила се, а Осечина је добила први мурал. Због недостатка одговарајућих боја и времена мурал није завршен, нису осликани сви зидови које треба покрити. Али, остао је трајно запис сликара, поете и композитора Миће Јагодинског: „До сада је Осечина можда била просечина, док зидове Подгорине не узеше сликарчине, да велику чаролију уведу у историју". Нису само слике, скулптуре и мурал остале за успомену Осечини. Остало је још много тога лепог и вредног, а од других уметничких остварења издвајају се две песме: „Она мера" Миће Јагодинског, посвећена Осечини и „Ода вајару' песника Милана Ивановића, коју је написао да би се „извадио“ због прошлогодишње дискриминације када је написао „Оду сликару", а скулпторе „заборавио“. Богатство уметничких догађања тих дана увећали су пратећи уметнички садржаји: 6. 9. (понедељак) наступио је КУД зЗКрушикПластика“ дана у из Осечине; Ваљеву = 1. 9: промо- (уторак) висана прва одржано је збирка књижевно песама), ) аза не Драгица посвећено Карајовић и песницима "најмлађи на шп е Зоран краја
Павловић _ ЗА УСПОМЕНУ: Учесници Треће ликовне _ Александру (који први _ колиније “Подгорина '99" крај мурала на _ Видаковићу, пут · слика зиду Библиотеке Милану уљаним боја- (Снимак: Јован МАРКОВИЋ Ивановићу,
пордани Гладовић, пок. Раши Тимотићу, Вери Костадиновић и Драгици Карајовић. Помогли су и својим стиховима гостисликари: Јагодински и Ћук; 8. 9. (среда) наступио је КУД „Младост" из Пецке; а 9. 9. (четвртак) одржано је позоришно вече са глумцима: Верољубом-Вецом Андрићем, Љубивојем-Бубом Марковићем, Бранком Антонићем и драматургом Бранком Лукићем из Ваљева.
У време одржавања ових програма, простор испред библиотеке и велика сала, били су увек пуни. Колико су ови програми прирасли за срце деци и грађанима Осечине говори и њихов масовни долазак пред библиотеку у петак, када су уметници имали другарско вече па је програм морао да изостане. Да су овим програмима били одушевљени и гости-уметници показао
Портрет уметника
СЛодтораа,
13
У УМЕТНОСТИ ТОПЛИНА ДРВЕТА
ж Милијан Петровић у топлину дрвету уноси топлину срца и душе тежака подгорског “% Стидљива тескања дрвета прерасла у уметничка Рао Рвеа :
стражујући у простору и времену, где смо и које нас окружује, Милијан Петровић скулптор по уметничким достигнућима, могло би се рећи да нема потербе за трагањима. Но он још истражује и простор, и време, и себе, и нас скупа, тежећи да пронађе најприближнији одговор на своја уметничка питања која је поставио и пред себе и пред нас. Он, уствари, тражи одговор на питања која му сам живот поставља. Његове поруке о сазнањима и ви ењима су јасне, са пуно људске топлине и дечје невиности и радозналости
скулптурама и дуборезу. Поруке су утолико упечатљивије што су оне остављене у дрвету (трешња, топола, липа, јасен, храст, орах, буква. . .) које одише посебном,
Богом датом топлином. Љубав према
дрвету му се урезала, у уметничке вијуге, још у раном детињ-
ству и развијала паралелно са физичким и
интелектуалним развојем. Јер, дрво за ваљевску Подгорину је, у годинама глади, било и остало нада у опстанак. У овим крајевима дрво се 155 и поштује као човек. РЕАКОДРЕОЈУ
одгорини, шии с омаћина, је СВЕТО ил ВО ЖИВОТА. То је вајару Петровићу било полазиште у истраживању визије и стварности, али и основна траса на путу живота и уметничких трагања.
Прва баратања са дрветом, у ужењу са дедом Ђоком и оцем иваном, су била и први кораци на
путу уметности. Кренуо је стидљиво резбарећи привеске и крстиће на сеоским прелима и комишањима засео-
Прави “ПОДГОРАЦ" Скулштура Милијана Пешровића настала у овогодишњој уметничкој радионициу Осечини
(Снимак: Ј. Марковић
ка Горња Мала у родном Горњем Црниљеву, а касније, уметнички изазовна у дружењу са другим скулпторима или сликарима. _ -
Он је сада "свој човек“, али његове скулптуре и дуборези и даље одишу дахом тежака подгорског, који на шкрипавим волујским Оли под-
-Ша
горску _ престони хлеба-Шабац, одвози дрва или воће, а у подгорска брда враћа коју врећу пшенице,
најчешће кукуруза, како би живот могао да тече даље. Дуборези су (на њима су најчешће ликови светаца у византијском стилу) одраз православног васпитања уметника, чијој вери по рођењу и опредељењу припада.
До пре четири године, 5 Милијан Петровић је скоро био непознат и у свом родном селу.Први јавни наступ имао је 1995. године, као учесник Ликовне колоније ЛИКОВИ: Радничког културно-уметничког
уштва 'ВИСКОЗА“ из
ознице и заједничкој изложби, И наредне године је ПИ ове Колоније. Већ 1997. је Драгинцу (код Лознице на Првом = духовноликовном ружењу Покров _ Пресвете Богородице“ учесникедини од скулптора.
ве године је учесник Ликовне колоније Подгорина | 9% у Осечини. Већ средином октобра, у организацији Народне библиотеке из Осечине, самостално излаже своје скулптуре и дуборезе. То је његова пета самостална изложба. До сада је самостално излагао у: Александровцу (жупском), два пута у Бо ПрАДУ и Шапцу.
д скромног и стидљивог подгорског дечака, на наше очи, ето израста велики уметник, који остаје везан за жилу куцавицу свога Краја Црво и ПОБ исконску топлину. Па нека му је са срећом!
Милан ИВАНОВИЋ
„Ликови“, који су своју уметничку радионицу, пре неколико година, "преселили“ у Г. Црниљево. То довољно говори и о гостољубивости домаћина. А да је оваква манифестација потребна Осечини, и да има своју сврху и оправдање, најбоље потврђују речи учитељице Наде записане у Књизи утисака: #Хвала уметницима на несебичности, што су имали времена и воље да делом свог надахнућа, уз присуство Божјег дара, озраче овај заборављени део наше планете“.
Без помоћи спонзора ове мани-
фестације не би било. Несебично су помогли: генерални спонзори: Скупштина општина Осечина и ЈКП „Осечина“, а затим: „Подгорка-Аграр", „Крушик-Пластика", „Јадар-пак", 3.3. „Пецка“, „Тапос", Машинбраварска радња „Цане" Станка Андрића из Осечине, „Александар“, Лимарска радња _ „Драган Матић"-Осечина. „Зоф"-Пецка, „Осечина-ауто", „Перограф", „Матић"-Ваљево, „Влана-Р и Радио Осечина.
О. ИВАНОВИЋ
ИЗЛОЖБА ИКОНА И СКУЛПТУРА МИЛИЈАНА ПЕТРОВИЋА
У Народној библиотеци у Осечини од 18. до 26. октобра била је постављена пета самостална изложба икона и скулптура у дрвету Милијана Петровића. Пред многобројним посетиоцима изложбу је отворила проф. Олга Ивановић.
Ова изложбена поставка сачињена је од 20 икона и 11 скулптура, рађених
Захваљујући уметницима, педесет
је и Драгољуб Чавић-Чава који је неугодина стара зграда библиотеке (за
морно играо са фолклорцима из Пецке и Осечине. Обзиром да је био дугогодишњи играч и свирач у "Шпанцу“ то му и није било тешко.
Изложба насталих дела на овој колонији отворена је у Осечини 16. септембра, на свечаној седници СО Осечина, а у Пецкој 28. септембра, у Дому културе.
Колико је овај крај инспиративан за уметнике _ говори и податак да је већина уметника, учесника прве колоније, радо се одазвала позиву за друго и треће учешће, као и чињеница да лепотама
ОДА ВАЈАРУ (Ликовна колонија „Подгорина 99")
Вајају ови момци-свака им част!
Обликују срцем и душом, тестером и длетом: тополу, букву, трешњу, орах и храст.
Путују скулптуром стварним и имагинарним светом.
Тестером зује-чвакћу длетом као детлић у шуми, уграђују у скулптуре мождане вијуге.
клесана у дрвна влакна сва разумевања и неспоразуми. (Растанке наше људске спајају тамо другде).
Сабирају планету-Васељену сабирају у своје резбарије
Крвници љути и браћа по крви па Пи и а
узједназују тугу и радост, поноре и успоне, млађе и старије. сторију оживљавају и пишу својим набораним челом.
Видим ти Вајару »
И у живот цео у скулптури као у огледал све дечије игре и ноћи животне недосањане, У све што ти неко даде и тамо неко узе, на превару, осмехе људске испране планинским потоцима на камену.
НОЈЕ име молим све силе васељенске подаре овом народу мало мира-макар мирну муку Подгорине нису одолели да, када ти читам мисао, из очију кратке бљеске,
| ни сликари "Вискозине" божуре наше крваве, уместо жуљева, берем из ПОЈ ку. | ликовне Ц = ј : Милан ИВАНОВИЋ Ба
у липовом, ораховом, храстовом и дрвету дивље трешње. Све иконе рађене су у византијском стилу: Св. Великомученик Георгије, Архангел Михаил, Св. Отац Никола, Јован Крститељ, Богородица са Христом, Распеће, Крштење итд. Изложене скулптуре под називима: Корени, Бол, Самоћа, Понос, Умор, Подгорац итд. представљају израз дубоког познавања и саосећања са животом, обичајима и свакодневницом подгорског сељака. Изложбу је видело неколико стотина посетилаца. Олга ИВАНОВИЋ
мидиЈан пстрРОБИЋ
Милијан Петровић је рођен 26. новембра 1960. године у Горњем Црниљеву, СО Осечина. У родном селу и Осечини завршио је основну школу. Средњу медицинску, смер лаборант, завршио је у Шаоцу 1979. Тренутно живи у Ваљеву, а ради на Убу.
У потрази за запослењем провео је неколико година у Либији, а боравио је и у: Аустрији, Италији, Немачкој и француској. За нову школу у Коњуши