Podgorac

одбора,

Посдјкормић

8. јун 2000.

А КАК

О ПР

К Е 'Т А

Катарин 5 8 И НАДРЛИОВИЈ

– Већи део распуста провела сам на Дивчибарама. Било је заиста дивно. Сада сам код куће. Доста читам књиге, слушам музику, шетам, дружим се са својим друштвом. Ипак сам узбуђена у ишчеки– вању отварања базена у нашем месту. Распуст ми је био занимљив, али ипак једва чекам почетак нове школске године.

Марија Живановић (8: РА ред) из Осечине

= Мени је летњи распуст брзо прошао. Сваки дан се играм са другови– ма и другарицама. Волим да шетам у природи. Чест сам гост у библиотеци, јер волим да читам. Доста гледам и ТВ са братом. Све ми је лепо и супер, али сам пожелела да поново кренем у школу и видим се са мојим другарима.

Богдан Марковић

ечине

– Мени је распуст страшно досадан. Немам никаквих обавеза, ништа се не догађа у нашем месту што би нас младе привукло и окупило. Недавно сам био у Љубовији код рођака. Сваки дан сам био на пецању. Иначе, шах и пецање су моја два хобија која ми испуњавају слободно време у току летњег распуста.

Мирјана Тадић

зред) из цке

– Сваки дан ми личи један на други. Трудим се да их испуним осмесима, проводима са својим друштвом у што лепшем расположењу. Волим да се

ружим, читам, слушам добру музику.

вече се виђам са друштвом из основне школе, а ускоро ћемо сви отићи из Пецке у неки други град и нећемо до лета бити заједно. Све у свему овај распуст ми је занимљив и, можда, мало различит од досадашњих.

Ивана Гавриловић (8. Да АВА

– Ове године сам завршила основну школу, немам неких обавеза тако да имам доста слободног времена за дружење, читање и слушање музике. И овог летњег распуста не дешава се ништа посебно у Осечини, па ћу заједно са својом породицом отићи у неку бању где ћу се одморити, али надам се и лепо провести. С. АНДРИЋ

Прича за децу

__--- а)

ЗЕЦ У КРЕРЕТУ |

Био је жесток почетак зиме. Снег до појаса, па су људи у селу лопатама пробијали стазе од куће до осталих зграда у дворишту, да би се могли нормално кретати. Те стазе се зову пртине.

То недељно јутро из правца шуме чуо се лавеж паса и дозив ловаца дувањем у празне чауре. Наједном деда, као без душе, утрча у кућу и позва нас напоље.

– Куда по овом кијаметуг — гунђали смо, али смо послушно изашли у двориште препуно хладноће и снега. Деда нас тактиком великог војсковође распореди на раскршћа просечених пртина у снегу а он приђе жбуну ружа прекривених тешким, белим покривачем. Пљесну длановима и = гле! Испод жбуна на пртини искочи велики, шумски, зец. Ми сви заграјасмо. Он онда оде једином незапоседнутом пртином, па право у кућу чија смо врата оставили отворена. Притрчасме и затворисмо врата од куће. Када смо ушли унутра – имали смо шта и да видимо! Зец је тражећи излаз из клопке утрчас у собу и скочио на мој кревет. Испод покривача му је вирио кратки сивкасти репић.

Пришао сам зецу и загрлио га. Био је потпуно испрепадан Срце је тукло брзином којом детлић туче у дрво. Ја сам га мазио и причао му да му нећемо ништа учинити нажао. Касније се мало примирио и опрезно ми њушкао дланове. Био сам изван себе од среће.

Стигли су и ловци. Тражили су да им деда преда зеца, јер је он наводно био њихов. Деда је одлучно одбио њихов захтев смејући им се успут на трапавости и њих, и њихових паса.

Зец је још неколико дана остао у нашој кући. Толико се осло– бодио да је за храну радо узимао шаргарепу, јабуке и бундеве. Наравно и сено, што је посебно љутило бабу, јер смо тако у кући правили краш. Чак се играо и са нашом мачком Брњом.

– Прошао је лов на зеца — рече нам једног дана деда – Наш пријатељ може сада у шуму.

Било нам је жао, али смо послушали деду и изнели зеца изван дворишта. Пре но што смо га пустили, добро смо га сви измазили. Лагано је одскакутао према шуми.

КОХ,

Следећег лета наш пријатељ нас, канда, посећивао. Када је у повртњаку била начета само једна главица купуса, или кућица бораније, веровали смо да је долазио само он. А када је више било начетих главица купуса веровали смо да је долазио са својом породицом. Баба се помало љутила, а ми смо били пресрећни. Па, ваљда, наш зец сме да уђе у наш повртњак и да се мало послужи. Размислите, да ли сам био

у правуг Хвала на помоћи · Милан ИВАНОВИЋ

Јазавац К ићо

Већ три месеца јазавац Кићо је

гем

лане напуне навија ган

РЕБУС

љубимац не само породице Мило– вановић из с. Осечине, већ свију оних који су имали прилику да га виде.

Да једног дана Весна није пошла са татом Миланом Миловановићем у лов, за малог Кићу нико не би чуо, јер би га растргли ловачки пси.

– Мој отац је убио једног великог јазавца, а овај мој ПУОИМАЛ 5 постао плен разјарених кучића. Нисам се двоумила, одмах сам га отела од пса и однела кући. На почетку је било малих проблема око навикавања. Сада је 0290 реду. Кићо је порастао, ] има преко 10 кг. Занимљив је, јер иде

са мном и мојим сестрама Миром и

Јасмином где год

ај пођемо. Возили смо га у Осечину (био је у "Босу"), код мог деде у Белотићу. Сви га воле, а ја највише, – испричала нам је Весна ову малу причу која је необична и занимљива. "

Тата Милан је хтео да поклони Кићу зоолошком врту, али "кућни савет" то, за сада, не дозвољава.

Кића сада ужива окружен пажњом укућана и комшија, а по његовим веселим играријама рекли бисмо док се сликао да му се баш и не иде у зоолошки врт, јер је нашао свој дом у кући Миловановића.

С. АНДРИЋ

| | | ;

и рн