Podgorac

10 сТодгорац,

СРБИЈА РАТИ, СМРТИ

"Било је то у једној земљи сељака, на брдовитом Балкану, рече давно наша позната песникиња Десанка Максимовић. Те њене речи су нас пратиле и пратиће нас изгледа увек док наша земља постоји.

Ако мало завиримо у историјат наше земље, видећемо једну те исту слику, нажалост лошу, која нас и дан данас прати. Моја земља као да је вечно уклета злим чарима неких вештица, кад је доживотно осуђена на ратовање.

Многе војске су нас опседале, мучиле и стављале на разна искушења, којима смо ми, не знам ни сам како, успевали да

одолимо. Слушам приче и гледам и гледам филмове о ропству мог народа под Турцима. Сама помисао о томе да нашим судбинама управљају зли људи, сувише је тешка. Нема ничег горег од тога када све што имаш, као да немаш, када знаш да свког момента можеш бити заувек ућуткан ако им се тако прохте. Највећа казна је

ОДОЛ

- ВА

краја. Увек је на згариштима која су иза себе оставл али непријатељи остајао и мали изданак вере у будућност.

Баш та вера у боље дане увек нас је одржавала у животу. Србија је једна вечна мученица која зна да се бори са својим болом и патњама. Много тога је пренела на себи. Али и запамтила, па ако има правде, она ће кад тад бити освећена и спокојна. Све док буде требало, њен народ ће као и до сад одолевати свему и свачему да би се изборио за њу.

Сва проливена крв, сви недужни животи

биће ношени у нашим срцима и подсећаће

нас на славне подвиге наших предака. Ако некад посустанемо, та сећања ће нам увек изнова враћати храброст и веру у бол е дане. "Векови су прохујали и многи ће јоште проћи", а Србија ће бити и остати оно што јесте док је у нама љубав за њу.

2 Горан ПАВЛОВИЋ 73

била одвођење деце из наручја мајки, и њихово увежбавање за = рат против властитог народа.

После Турака су нас нападале и друге велике силе са истим циљем, да нас покоре и ставе под своју контролу. Међутим моја. земља :з3 из сваке битке излазила све јача и чвршћа. Као да су је сва та стра-дања и патње више челичиле и спремале за нове подухвате. Много је пропатила моја земља и мој народ. Многе су мајке заувек завијене у црно, многа су огњишта срушена до темеља, многе су генерације убијене. Међутим, њој као да ез може доћи смрт и истребљење до

Марија КОСТИЋ

12. јул 2004. КАРАЂОРЂА

Често замишљам Карађорђа, тог храброг војсковођу, храброг сељака који је имао довољно храбрости, знања и моћи да се одупре Турцима.

Пет стотина година наш народ је трпео турски зулум. Карађорђе је био мудар и изузетно храбар човек, знао је да ако победе Гурке, његовом ће народу бити боље.

Карађорђе је био веома леп човек. Имао је црну косу и црне, лепо неговане бркове, а највише су се истицале црне очи. Очи које су погледом убијале Турке, па отуд и доби име Црни Ђорђе. Ђорорђе је имао преку нарав, није трпео приговор. Ценио је послушност, храброст, издржл ивост.

Карађорђе се борио у свим деловима наше лепе Србије, чак је био и у мом малом Братачићу. На чувеном Јелчића брду са њим су били и браћа Глигорије и Димитрије Недић и многи други устаници.

Јелена СТЕВАНОВИЋ52

| ПРИНЦ

Мали принц је роман о томе да се деца и одрасли не разумеју увек добро.

Како године пролазе човек постаје старији, а с тим такође и зрелији.

А када постане сасвим зрела особа, његов поглед на свет постаје тотално другачији од дечијег. Па тако долази до неразумевања између деце и одраслих. Књига Мали принц говори о том међусобном неразумевању. Главни јунак књиге - Мали принц, сматра да су одрасле особе веома чудне. Он каже да су у њиховим животима цифре најважније, јер чим нађеш пријатеља они одмах испитују: "Колико има година2 "Колико има браћег2", а не рецимо: "Које су му омиљене игре2 Да ли скупља лептире7" По њему они већину ствари гледају површно, без имало маште. Старијима се све мора детаљно објашњавати, али нажалост ни тада не би схватили о чему је реч. Малог - принца је зачудило сазнање какве су у ствари старије особе. Њихове особине као као што су гордост, уображеност, пијанство и стална журба, много су растужиле Малог принца. Јер све те особине нису познате млађима. Зато што се код њих све састоји из маште од које граде свој свет. А тај свет старији не желе, или не могу. да разумеју, као да су заборавили да су и они некада били деца. Баш због очигледних разлика у њиховим световима, долази до несугласица и неразумевања. Ја се слажем да деца не треба да живе у илузији. Али исто тако мислим да би старији могли некада да нађу мало времена за машту. Можда се на том путу маштања сретну са млађима, ухвате за руку и заједно крену истим путем пуним обостраног

разумевања. Аница ГАВРИЛОВИЋ 85