Podunavka Beograd

Д76

О дтј старости и одђ немоћности, Па Тодору стара говорила: „О мои смне Тодоре воиводо ! Што се нехте смне оженити, За младости за лћпоте твое? Стару маику . смне , да одменешЂ." Н бои на ово Тодорљ одговара: ,,С тб 1 Д но ми е маико говорити, И сђ тобом -ћ се о томђ свћтовати ; Ал' неможе већ -љ другч1е 6 б1ти , Кадћ ме пнташЂ, право да ти кажемг>. Што се нисамБ досадљ оженјо, За младости за лћпоте мое, Колика е Ср1емЂ землл равна , Шумад1а и сва Србад^н, СвудЂ самБ туда прош'о за то маико! Ал' ненађо слину и прилику: КудЂ н нађо за мене дћвоику, Тамо нема за те пр^нтели; КудЂ л нађо за те прјлтелн, Онде нема за мене дћвоике, Кол бм ми свагда верна бмла, У моему б1еломе двору. Но ми кажу, мон стара маико ! У онога кнеза Радивоа, О дђ нребћле чркве Раванице, Лћпу ћерку дилберЂ Икон1Н), Са лћпотомЂ да е лћпше нема , Са добротомЂ да е болћ нема ; А и нћногљ отца Радивол Разумнога и поштена чоика: Ту бм бмло за мене дћвоика, А за тебе добра прјлтели. Но и ту ми нађе се препона, Да немогу садг. се оженити: Лгота гун нн) е препросила, Препросила про.клета брина, О дћ онога равна Смедерева, Млого благо кучка потрошила, Потрошила три товара бдага, Докле е нк> себи приволила ; А када е вћрно препросила: Купила !Ои три кумоша црна, Што су вредна по седамљ илнда, И дала 1ои одћ злата чапразе , Кои вреде илнду дуката; У зћ чапразе и жуте папуче, Кое су са срмомљ потковане, Купила 10И три златна прстена, Право оде преко полн равна, К ђ светои цркви дичнои Раваници, К одђ онога кнеза Радивон. њ, (Конац-в слЉдув.)

На прстен ма три драга камена, Што су вредна три царева града: Када сћдне маико за вечеру, Да се нбоизи види вечерати, У по ноћи кано у по дана." На ово му маика проговара: ,,0 мои снне Тодоре воиводо! Окани се прошене дћвоике, А ЈоштЂ више што е препрошена, СилОВИТОМЂ и бћснОМЂ брином -б , Нећеш-в смне ни главе имати , А камоли дћвоику узети !" На то Тодорт> одговара маики: „Узећу е ил' ме бнти неће: Ил' гоначки или пр1ателвски;" Па поскочи на ноге лагане, Право оде у ладне подруд1е, Те изведе ђогу манитога: На нћг' меће убоито седло, Потеже му дванаестЂ колана, И тринаисту ибришимЂ тканицу. Седло покри ашомЂ позлаћеномЂ, Кое ките по копитма 61Н). КадЂ е добро ђогу накитш , Овако му говорЈо беше: „ДавранЂ ђого, давранЂ добро мое! Узду гризи, а 1орданЂ ми чини, Добро самв те ђого накитш: Ако Б огђ да и срећа гоначка, ОћешЂ ђого пута путовати, Да донесешЂ л1епу дћвоику.'' После тога оде у дворове, Те обуче танану кошулго: Више злата него бћла платна, Што су везле четири дћвоике, Што су везле за годину дана. Па обуче токе и елеке, Свака тока по три оке злата; СамурЂ калпакЂ надЂ очи навуче, На калпаку три златне челенке, На челенкма пера паунова, Кон су сва златомЂ позлаћена, И сва три се на чекркЂ обрћу. Те казуго кои! вћтарЂ дува, После узе купу позлаћену, Напуни е пуну руина вина , Руина вина четрдесетЂ ока, И мету е ђоги у терк1го, Па се попе ђоги на рамена,

Издано и печатано

Учредникт. Мидошђ ПоповићЂ. у Правитедственои КнБнгопечатнБИ у Београду.