Podunavka Beograd

194

КлиментЈе, сцето име, Весела ти сн-ћжна власћ! Лшбн ш-б книза, бдншљ надт> нвиме —• Теб' сл^ћдуе срчанљ кинзт>! Онт> тн добру зав&тв виче А царска се не п ориче, Силан-ћ, нк!и Боже мои , Што в св-ћта сђ четнрн стране, Таке славне свое дане Подт» кимђ владцемт. иамтн кои!?

Каква мира и покоп Садт. ужпва србскЈи домг, —> Тв! нанлћпша пћсмо мол То з.чтруби свћту свом'! Склопнв' руке днже главу Србадјн кт. небу плаву: Он1 отворн путт. иамт. правћ! А л е'к с а н д р е среКант, бвш, За-дуго нам!. јоштт. свћтлјо, Крстно Име чек'о здравч.!!! У Београду. ђ о р ђ е Р а н к о в и ћ т».

ОДГОВОРЂ Г. ТОМАСЕА НА КРИТИКУ Г. Д Р а. ПКТРАНОВИћА. (Преведено изђ Есо (Је1 1Иога1е ип^апсо.)

=.ем :» гГТНГЖУ Одђ давна л самв у себн рТ.пио, да нећу бдговарати на туђе покудф, него ако ш будемн уваж1«, да ћу ш употребити на попранлћнћ мои дћла и р1.чш, а ако 18 уван^о небудемв , да ћу оставити мом обрану дћлима , савћсти добрм лнјд1и , и времену. Но када самБ дознао, да г. ДокторЋ ПетрановићЂ толкуе криво мон мп!.Н1н о ствари преважнон за будућноств народа славннски, кое л лгобимт.; и после нћки церемон1ллнћ1 хвала да ми пребацуе не само , да неразумемљ оно, што читамЂ, и да судим-в списателћ, ков нечитамљ , но шштћ да побуђуемљ очевидномљ неправедносћу омразителне идее на штету туђега имена: судимг., да е мон дужноств одговорити такому укору, и изаснити мн ћнЈа моа. Говорећи похвално о Доситего Обрадовићу, доброзаслуженомЋ у србскомт> нашемг народу, и представлагоћи га као примКрљ списателн, кои могу понавлнти народе, л самв рекао, да ом> Н1е знао забацити нћке старе свое предразсуде о латинскои цркви. Г. Петрановићт. небм ммслт, да л тимђ тужимЂ Доситеа као Фанатика човека, да добро процћни рћчи одђ мене употреблћне. НеммслимЂ да башЂ треба до краа познавати езмкЂ итал1ннск1и, и логику, за сћтити се, да предразсуда нГе ФанатизамЂ. А да е добрми Доситеи, младићемЂ будући, ран10 у СВО10И чистои души такове предразсуде, то намђ онђ самЂ свћдочи на ономђ мћсту, гдћ приповћда, да е, отишавши у ЗагребЂ на,учити се латински у грчкомЂ училишту, па чугоћи ад су они Грци саединћни, ужаснуо се и рекао у

себи: „нећу да будемЂ присаедннћнЂ , ма нипгга и непаучЈо;" приповћда како , охрабренЂ бмвшн одђ "скештеншса н одђ лгобезнм ондашнБИ ђака, да се неплаши, него да остане ручати, па после да отиде у мнру , онђ побћже одђ нби клецагоћнмЂ ногама. Истина да ометЂ пр1уме: „ Јоштђ ммслећн о ономђ случаго сђ ужа<М'осћу разчмшплмЂ, како е страчовпта ствар!. предразсуда. Они исти младићи мои вршнаци , кое самв а мало пре сђ неизказаномЂ радосћу сматрао , као да су ми сладка браћа, или рођаци, како самв дознао да су присаешнћни , учинише ми се све другачш, и као непр1ателБи, кои желе и траже мого пропаств. Вћчнми преблаженми Боже! Како и одакле то у лгодма, да иста твон лгобавв, сладка и вћчна, коа 6 б 1 1 имђ морала бмти сатозЂ свете сродности, садружности, правовћрне, и срдачне пресладке нћжности, иста лгобавв твоа, зло употреблћна одђ лгод^и , постае разпра и лгота мрзоств?" Племените су ово и срцолгобиве рћчи : али приповћдка, кон јимђ предходи, тако е жалостна за свакога, кои лгоби мирЂ, да кадЂ самв 1и првми путЂ н прочитао , нису ми се видиле то.шко силне , колико бм требало да буду; те iоштђ и сада ммслимђ , да се е онђ морао више укоритн , него што се укорго , збогЂ оногђ нћговогђ погрћшиогЂ умлашенл. Ако се н у тому варамЂ, варамЂ се изђ мое велике желћ кђ слоги достоинственои, и кђ религ103ному почиташ'го, кое смо дужни носити свакому искреному мнћшго. Али г. ПетрановићЂ пре, него што е послао у нћк1и листђ унгарскш еднутужбуна талјанскому езвшу (а то за учинити већш езмку неголи мени пркосЂ), мого е г. ПетрановићЂ окренути се пр1е кђ свому землнку, иприватно тужити му се на неправедноств, кого е суД10 да самБ учин1о сиомену еднога почитаемога