Podunavka Beograd

212

ћешт. убоица рода Србскогт. бмти , ако и наконђ у томђ болнвомЂ повћтарцу уточиште узтражишЂ. Манвка ми времена, и то е запрека, те ти много коешта потан!. тумачити немогу. Л те нукамћ, да се прилагодишљ Србству. И н самћ СрбинЂ изђ Аустр16. Разумете л' браћо? Како небш разумели

нично зрно, и зато ние изђ обмталишта изла310, боећи се, да га птице неиоеду. Л1 >карЂ ФилодотусЂ посКштавао е едногЂ болеетника, кои е себи представ.шо, да е безЂ главе , конј е случаино изгуб1(>. Сва средства, за доказати болестнику, да е глава на нћму, суетна су бмла. Филодотђ дође наипосле на ту МБ1сао, да болестнику своме одђ олова шешир® на главу метне, кое учинивши, ос!.ти га болеоникђ на сво10и глави , и одђ тога часа будв одђ представлћша ослобођенЂ, признавши, да в изгублћну главу опетЂ до 6 б 10. БартолинЂ приповКда , да е у Млеткама «данЂ лћкарЂ живш, кои е за ц1.ло време трагоће наижешће врућине, кол бмва у Августу мћсецу, у својои кући горе подђ покривачомЂ сћд10, боећи се, ако доле сиђе, да ће се разбити ; ерЂ в себи представлно за цћло времв трагоће те ваижешће врућине, да е онђ лонацЂ, а не човекЂ. По истечешго ти дана, представлћнје то нћгово изчезне, и онђ е све свое поелове, као и пре, точно извршавао. ВјерусЂ опоминћ се едногЂ простогЂ човвка у предћлу кодђ Пав1в, кои е по полго тумарао , трчао, лгоде нападао , и морт , кога кадт. су ухватили, везали и суду предали, изговарао се, да е онђ курнкЂ, а ие човекЂ, кои се одђ други курнка у толико само разликув , што су на нћму длаке курнч1в изподђ коасе, т. е. изнутра окренуте, а не сђ полн. ЗакутусЂ ЛуситарЂ имао в вдногЂ болестника, кои е представлно себи, да е непрестано смрзнутЂ, и да се никако другч^е угр1нти неможе, развћ докђ небм у ватру скочш, кое е трипутЂ и чин10, и свакш путЂ избавлћнЂ ОДЂ други бмвао. АрнолдЂ казув у своимђ примћчашнма, да има лгод1И, кои представлаго себи да су трудни? а жена у Фантаз1и да ммсле, непрестано да рађаго дћцу. Нћки пакЂ представллго себи, да оваи свћтЂ на своме рамену носе, зато се плаше, да небм пали, и сђ нћиме свћтЂ да се нерааб^в АнтонЈе Славуи.

новђ Србскш езмкЂ, кздђ е то греота и срамота? Ово су речи изђ 47. и 49. броа Данице, 198. броаНовина X. С. Далмитински, и изђ кнђиге: Шта намћраваго Илири: на брзу руку и преко ока скуплћне. Ово е одђ мене доста и сувише за крепоств СрбскогЂ езмка говорено; ерЂ самв уверенЂ, да ће свакш правБ1и СрбинЂ чувати прадедск1и езшкЂ, у коме биаго и сва срећа Србска лежи и блиста. Мушиццји вели: Ту ништа силомђ ! Светмнн е Рода 6 змкђ , благо обице свимђ! Неумивена нека бћжи рука, Самовластл дерзоств сђ нђомђ. На уво Господину Б. Г. I. Ч. Мм Срби изђ Аустр1в кое кодђ куће , кое у Карловцима и Новомђ Саду, гнћздама соколова Србски, по десетЂ година са учителЂима , кои су Срблви, проводимо, па текЂ, кадЂ намЂ се 18 или 20 година наврши, опоени и заштићени СрбскимЂ духомЂ Маџарима и Немцима идемо , а вм сте одђ туђина учили се } и вашЂ сте езмкЂ готово само у вашои кући слушали. И вм болви Срби одђ Срба Аустриски? И то тм велишЂ Србине изђ Аустр *1в? Ево и теби нешто на уво: Шта се аовешЂ младммЂ СрбиномЂ, кадЂ си тр1*анда пенди преживш? Ил 1 л ЗахарјевићЂ.

ЧРЕЗВИЧАИНА ПРЕДСТАВЛЂНШ. (Конацт,.) АрнолдЂ говори (у своимђ примћчашнма природнимЂ и проч. о безум1Н>) о едномЂ човеку, кои в вћровао, да онђ на своме рамену непрестано едну грану има ; мало затимЂ , да онђ тако дебео трбу има, да свуда ударити мора, затимЂ пакЂ представлло е себи, да е онђ пше-

Учредннк -б Милошђ Поповићи«. Издано и иечатаио у Пр а в н т е л ст в е ноН Кнкигопб чатот у Београдт.