Podunavka Beograd

АИДУКОВА ЛГОБА. (Продужеше.)

Рћчи ове аидука иђаху одђ срца и продру до срца Савкинога. Противословна чуствованл таласаху се у прсима нћнима. Налазаше се међу робствомљ и слободомв. Нћколико пута хћаше нћшто одговорити , али нћне цћломудрене Јстне несмедоше одобравашћш одговорљ дати. Напослћдакт. нобћди страхт> и повћренћ на Бога сваку бригу ; она рече: ,„Марко, тм си ме одђ смрти и робства избагио, тм си самномљ на вдноме чуну у мрачнои ноћи одпловт , тм си Христлнинт., зашто бм се одљ тебе болла? Поћићу ст> тобомт.!"' „„Почитаема Господично !" и викне младићљ у изступлешго; „„небои се мене! н самв честанљ аидуиЂ , ништа ти нећу на жао учинити , а мов ће те прси одђ сваке увреде бранити. Садљ ћу се сђ нашимЂ домаћиномЂ договорити, како бм наиболћ ту стварв започели."" СтарацЂ налоаш нћговому живостному питомцу , да врата одђ собе причува ; а самЂ уклони нћк1и старни орманЂ са свога мћста, од- , грне землго, и дигне еданЂ доста великји четвороуголвнни каменЂ. ПочемЂ и оваи уклони, смотре Марко и Савка на велико нвнно удивлен1е е. данЂ отворЂ сђ мраморнима степенима , кои су подђ землго водили. I „Сиђи доле кћери мон, рече старми, прузкагоћу ши еданЂ свћтилникЂ. „Небои се, овде пири свћжЂ воздухЂ. Мн ћемо се скоро вратити. Остаи сђ Богомђ." Дћвоика сиђе сђ повћренјемЂ у подземнми ходникђ , но задркће, чувши гди тутнви каменЂ,

кои е улазакЂ затворао. При слабои свћтлости примћти, да су зидови и сводђ нћнога прибћжишта сђ мерлеромЋ поставлћни ,коега е влага поцрнила. У едноме углго лежаше лћпо наређено оружћ на слами. Савка употреби на ползу око нћ владагоћ1и мирЂ и обрати се сђ топломђ молитвомђ кђ бранител&ки слабм и немоћнм створена. После нћколико дана спушташе сунце свое свћтле и топле зраке на едну мрачну растовну шуму, кого ондашнћ суевћр1е обезсвећеномЂ назнва, ербо е тамо едан -нутЂ нћка дћвоичица одђ руке своега саревнвивога драгога погинула. Смћлни АлбанезЂ дркће при погледу ове шуме, и страши се одђ крваве сћни дћвоике, коа се често заблуђенмма путницмма указуе. Нн една стаза некривуда подђ овима густима растовима; нигди се неналазн трагЂ човечесшК. Дубоко у тому мрачному предћлу сакрила се два аидука. Млађш спаваше на землви, покривенЂ едномЂ простомЂ алвиномЂ. „Устани, младни човече, устани," проговори му шалећи се друНи, осланигоћи се на сво® дугу аидучку пушку. „ВаланЂ аидукЂ нетреба да се дуго одмара. Доста си спавао. Видишђ, већЂ се починћ смркавати , а ноћу неможеио далћ путовати." Спавагоћш аидукЂ дигне главу, коа бнше едннмЂ ФесомЂ покривена, исподђ коега изалазаше црна коса. Онђ погледи нћжно своега друга, исправи се, бациеданЂ погледЂ на свое оруж1е и нсна руменв обузме нћгове образе. „Стмдђ блше хвале вреданЂ на дћвоици, али садЂ нема мћста ," рече старш аидукЂ. „Мужка алвина небезчести поштену дћвоику. За» што са поруменила?