Podunavka Beograd

Ж 31.

Београ дђ 2. Августа.

1846.

ЛИСТОВИ ИЗЂ ДИБВНИКА СИРОТОГА СВЕШТЕНИКА ВИКАРА ОДЂ ВИЛТШИРА. ^Продуженјв.)

У готру на данг. ноне 1765. године. Чудноватин и жалостнми догађаи отвара ову годину. Стварх. е слћдугоћа: ГОтросв у 6. сатш, кадЂ самв леЈкећи у постелћи разимшлввао о мо!ои данашнвои проповћди, чуо самв гдн неко куца на домаћи врати. Поли е већт> бвхла у куинн. Она изтрча напоић да отвори врата и да види тко е. Тако рана посећенл бмла су кодђ насљ необична. Уштренвои тами предсретне е еданг. човрнђ , кои е подђ пазуоиг. дрзкао велику кут1К> , и преда го Поли сђ овнмђ речма: „ Гссподинђ (име ние Поли разумела) шилћ Г. Викару ову кутјго , а онђ нека се стара о ономђ, што се у нбои наоди." Поли узме купго С1> радоећу •—- доносителв исте удали се. Поли куцне лагано на моа собна врата, да чуе, есамв ли будан ћ. Она уђе на мои одговорт. и честита ми сђ добро готро заедно и нову годину, и дода смегоћи се: „Видишђ , татице, да могу Полнни сни пророковати! Ево очекиване епископске капе!" Садт. приповеди она, како ши е предапЋ за мене новогодишнБ1и дарт>. Лгот1о самћ се што ние извћстно упмтала за име непознатогЂ заштитннка или добротвора. Докђ е она наполћ отишла да свећу упали и бну изђ постелћ позове, обучемЂ се и н. НеодричемЂ да самв одђ лгобопмтства пламтш, ерљ су досадЂ бмли новогодишнби дари за викара у Крекелади исто онако незнатни, као и редки. Ммслш самв да ме е хтео мои благодћтелБ арендаторЂ, кога благоволенге чинило се

да самБ добмо, — обрадовати са кутЈомЂ пуноиђ колача, па свмб се дивт нћговои скромносги, што ми го е послао шштђ пре, него што е свануло. КадЂ самв у мого собу ушо, стааше већЂ Поли и бни предЂ асталомЂ поредЂ кут|'е, кон е бв!ла добро запечаћена , надписомЂ на л!ене снабдћвена, и сасвимЂ необично велика, какову н до данасЂ :ошђ нисамБ вид10. ПодигнемЂ го мало и осетимЂ да е доста тегкка. На поклопу бмле су урезане две округле рупе. Л отворимЂ сђ бниномЂ помоћу кут1ГО врло опазно, будући ми е садргкаВ исте препорученЂ бмо брижнои пазности. КадЂ смо подигли бћлу танку мараму, ' да видишђ чуда — — не, наше удивленћ немон;е се описати. Повичемо сви као нзђ еднм уста: „Боже!" Ту лежаше спавагоће дћтенце одђ 6. до 8. неделн , лепо пов1ено у наитанћ платно, са ружично бондисанимЂ свиленимЂ обвитцима. Глава му е бв!ла на мекомЂ нстучићу одђ плаве свиле, и добро е покривено бб1ло малммЂ покривачомЂ — и дћтина каиица б&1ла е скупоцћномЂ брабонскомЂ чппкомђ украшена. Сталли смо неколико тренућа као неми у размншлћнго. На последку Поли дћтипскимЂ сменнћмЂ повиче: „Шта ћемо садЂ чинити? То ние епископска капа!" бни помилуе плашлБиво врхомђ прста лице спавагоћегЂ дћтенцета и рече милосрдно: „Тм, сирото створенћ, немашЂ маику, или го несмешЂ имати? — О Боже! оставити таково лгобави достоино, помоћи потребугоће створенћ ! — Гледаи само , отацЂ , — види како спава мирно и спокоино, безбрижно о нћговои несрећи, као да предчувствуе да лежи у Божшмђ рукама. Спаваи, спаваи, тм сирото, оставлћно створенћ! Твои су родителви валвда