Podunavka Beograd

Ј\1> 10.

1857.

Н А С М Р Т Б вргивр^жгнаЕвж^ижж-жж^А с :ат**ж -т. СВЕТОЗАРА А. КАРАђОРђВВИђА. Крену, и диЈке дубокогЂ изћ санка се природа цћла: Брзо већљ тече сада Истерљ у кориту свомђ; Већг. потока злпевидни по ш.нонцима бруе таласи, Хоће и лгобичица л1по да накити брегг.. Ахђ ! весело спћши у радости све кђ новомђ агивоту! Сћнкомг> нодт. купреса оћвца обузима ндђ! Звукт. плача му цвилнми немоћне разцћплше груди: С ђ нбимћ Мелпомена рида: сузе е загушун). Еи човече, неиогкелгн да донучишЂ ни тенгке удесе, Ноћв замотава ков, или одкрива ти данЂ! Препелице т" весела гласЂ прати на послове ране, Ситна те кукавица вечеромЂ враћа дома! ГробЋ студенћш зелену отвара се сгутати жертву, Милу, предрагу землви, србскомЂ и народу свомђ! Ху! немилостивћш Миное, при грабежу т' грозномЂ СтрашлЈ.инћш дуго ми зорЂ неможе с' бавити мои! На кого годђ се обратимЂ, тужанЂ, множине н страну: Од-свуда сретаго ме плачне и сузне очи! Ахђ ! замукни ти лгобкш пасторовши немило гласе; Тбг многоизвенми садЂ следи се Дунаве сђ нов'! Н1. жна лгобичицо снуђрцу неподижи главу, Пурпурна ружо нигда неразви се већћ.' Неимате кога китит', нит' благимЂ сладит' мирнсомЂ.* КннжевићЂ изчезе нашЂ: пеима вдсћ тко више брат! Ахђ! тм обрати се природо красна у самртнми сананЂ, КадЂ ти лгобимца мила свирћплш оте Минои! О! птичице, едногласно вм од-сада звучити тужно: „Лака Ти Светозаре землвица! вћчна памет^!"

V-:

V