Podunavka Beograd

ш

Чуешт. Дмнтре ; БогЂ Те свагдар-г, чуа ! ЧуешЋ Мито мои пернатми штнте^ Дико моа свагда иа дивану, Бритка саблБО ЈвћкЂ на меВдану, И крћпости међу вонводама, Да си мена полу сатр'о вобске И единца. мога умор!о, ОпетЋ 6б1 ти данаст. оПростЈо." После /рече двћ прннети саб.гћ, А коване у сувоме злату, Обе Дмнтру о бедру обеси: „Иан ти Дмитре обе бриткб саблћ г Тв! 1и носн , ("Б НБПма с.е поноеи, Нект> си раваит. ст. ПавломЋ БранковићсмЂ, И у части и у достопнству, Као што си равапт. у гоизштиу," Па с' окрену Мађар-катаЈПи! „Зазор 'Б некЋ вамт. буде и срамота, Иект. вамт. црни образБ на днваиу, На дивану преДЂ сам!вмч> Богомђ, Као што вамЂ данасЂ на мендану, На меидану а предЂ СВ010МЂ браћом-ћ! Ев' живђ примћрЂ еиле и шнаштва, О дђ гонака Дмитра одђ Лкшића; Ништ' невреди хвалит' ее гонаштвом-Б. ПредЂ женама краи топле вуруне, Но ћутати, а дћломЂ казати." После оде у б-ћла шатора, ДмитарЂ оде свсме побратнму, Побратииу Павлу Вранковићу. Мало 6б1ло ништа неетануло, Отидоше граду Темишвару, Ту сћдоше пити ладно вино, Вино пити и сћтовати ее, Како ли ће разбити душмана. ХОтромт. рано ДмитарЂ уранго, Узо Фату за б1елу руку, Па е води у Снелу цркву, Прекрети е по нашемБ закону, Лћпо 10и е име надснуо, О дђ Фатпме Милг.цу крет10; П вћнча е еебн за лгобовцу, Одведе е евоме бћломЂ двору, Па е лгобн кадЂ гоДЂ с.е пробуди ! ! Давно 6 бмо браћо и господо! Давио 6б1л <> садЂ се спомнннло Нкшићево иче и преЗИЛе, Да познази). кои јошт-б незнамо, Кои зиамо, да се обгћтимо, Кое бмо ЛкшпћЂ Дл1 »нтр1е, Ко л' кнез-ћ II«во , 1 ;о ли змаи Вукт. ДеспотЂ, Ко ли нашн д-ћди и прадћди, Шта л' радаше, шга лн починише!

ТекЂ пћвамо, да се огледамо! СрбмнЂ правмн своме владцу вћран&, Кано одпри, тако и данаске! СрбииЂ скокомђ куда владацЂ окоиђ: И дан Боше! да се увћкЂ може! Одђ мен' пћема, а одђ Бога здран.гћ, Свакоему брату Ришћанпну ; Кои нечув, Богђ д'о да дочуе, А тко чуе, иа часгБ нека му е ! ! ! А р к а д 1 е I. Н и к о л и ћ 1>.

Ж II I) О Т Б II А Р 0 Д А. г 1 л а и а к ћ Љидсвита Штура. (Изт> ХЛ^-те инБнгв Кола.)

Вели се, да ништа неима драж!е одт> живота. И то е цћла истина. Животћ свачему дав 6б1тноств, или другимЂ рћчма: безт> живота ништа небмва; одпорт, живота е смртв, гдћ све престае, гине и пада. Но јкивотђ е двоакш, тћлеснБЈи »'душевнБш Првми стои у задоволаванго потреба нрирпднћ!, други у изпуннванн) потреба духовнв!. Оба та живота пунммЋ се правомљ сматраго за паивеће доброчинце. Кад-Б се пр1втелв прштелБсгвомЂ озивлћ, чуешт. рћчи: „живђ и здравЂ" и „чести гђ и срећанЂ да си ! " ПрвммЂ желимо коме дуг1и животђ по тћлу, другимЂ по духу, т. е. желимо му, да име нћгово VI сувременБЈМЂ нћговммЂ мило и драго буде , те и у потомака у лЕпомђ и драгомЂ спомену да остане. Животћ е дакле оно, за чимђ сви тежимо, и што намЂ наивише угађа. Но и зато башЂ оно само, што живи, што животђ има, занима насЂ и нашу на себе обраћа позорноств. Радо се обазиремо за несташномђ сиачућомЂ и играшћомЂ се дћчицомЂ; радо се загледамо у лица пуиа живости ; миле су намЂ забаве и дружтва;. ербо видимо да се свудЂ туда креће животђ . Напроти†пису нзмђ по волби дћца млитава и укочена; нерадо видимо лица изтрошена; мучио намљ е кздђ опазимо мртвило онде, гдћ бм могао да буде животђ . Одурава намЂ се мртв^ло, смућенимЂ очима обазиремо се по разеалинама нћгдашнБи великол1.пн 1.1 зграда, ерЂ свудЂ е туда живота нестало, свуда видишђ иа ибнмз знаке смртн. И у природи само се радуемо надЂ жикотомђ . Па тко да се нерадуе лћтномЂ добу , тво ли да св нежалости на есекЂ и звму. Милина в погле-