Podunavka Beograd

слаиепске р1нчи, ружиле езикт. србски — а дописатеић то не жели!!! Тежко е отсћкпмљ рећи, шта е на овомђ мћсту хуђе, или материл, кого в узео дописателв у заштиту својо, или сама му заштита. Сваколко е ово велика слабоств душевна. 5. Чита се ондћ , да в народг ношђ религиозио запуштепЂ. А би ии се смћло пре свега мало прогледати, како е онаи религиозно изображенЂ. кои то говори о народу нашемЋ. ЗаконЋ бо!К1и учи: Да лшбимо ближнћ, као саме себе. не творимо другому, што себи не желимо. Да честјго другг. друга болша творимо. Доволћно е дакле нсно, да се поступакљ дописателћвг., што ружи цКо напи. народт>, кои му ни крив-Б, ни дужанЂ ние, ни мало не слаже сљ наукомЋ вћре христ1днске, и изображешемЂ религиознимЂ. Како се не слаже сћ религиомЂ, тако и сђ моралитетомв. А не слаже се ни са самимЂ интерессомЋ дописателн. Нћму би, по природи мислимг., милие било, када би га кои народЋ славио, него када би му се ругао, и обна;кавао пороке, и недостатке нјегове. Но ние ту ни човеконознан^а, зашто кои човћка психично познае, таи зна, да се човКкђ све више одапире, шго га више претискуешЂ. Политике ние ту ни едне искре, зашто чов!.кђ мало политичанЂ нре ће умћрено похвалити онога, надЂ коимђ неима власти, а жели нђимђ што произвести, него поругомћ, и террорисмомЂ на н^ега ударати. Конверзацие ни е ту ни за лекЂ, зашто основћ св1К> правила дружевнога живота еста, сладити другЂ другу благороднимЂ начиномЂ животђ, а не огорчавати, и жучити. Само то едно не знамЂ , ели дописателв у време овога брзоплетога дописиванва доколео обазрћтисе, како би прошао заедно сђ писателћмЂ, ценсоромЂ, и типограФима Фратрима, да е кои римокатоликЂ издао на свћтЋ овако преведено евангелие безЂ знанн и допуштенн свештенства, па после дае устао дописателћ грдити свештенство, што забрангое ту книигу. Сада да видимо истинолгоб^е дописателћво, и да промотримо, ели истина, да смо ми запуштенЂ народЂ у призрћн1го на благочеепе, кое би превелика иесрећа наша била, или е сва ова кажа само необуздана езичноств, происходећа одђ пакостнога срдца. Срби, поглавито они, о коима е рћчв, то еств кои хладнокрвно примаго, и забрангого новопреведено евангелие, имаго свое школе, цркве, свештенство, и потребне кнБиге, слћдователно уживаго и вћроисповћдно, и свестранно воспитан1е, какогодђ и други европеици , сђ томђ не последнђомђ прнмћтбомЂ, да слушаго како проповћди слова боини, тако и цћло богослузкеше на своемЋ миломђ езику, и да се плодови те среће србске и у томђ виде, што миоги одћ простога народа србскога, кои се само ходомђ у цркву, или читанЈЕ .е«Ђ кнвига црквенихЂ мало отликуго,

маго дружевному разговору своему почесто

кои светога писма, као зрно злата, или бисера, побожно придети. н. п. Со избраними, избранх. будеши. ЧеловћкЂ нко трава. Лгобите враги вашн. Не надћитесн на кнази. Опрости имћ Господи, не вћднтЂ, что творатЂ. Господб умудрнеТЂ слћпцБ1. Богђ даде, Богђ узе. Погибелв твон отђ тебе 1зраилго. Правда твон, правда во вћки, и слово твое истина. Не вћруите всакому духу. бгоже мћрого мћрите, возмћритси вамЂ. Имћви уши слБпиати, да слмшитђ . бже себћ нехошчеши, иному не твори. Дадите кесарева кесареви, и бож1н богови. бмуже честв, честБ. и т. д. А шта би у зао час г Б онда реко злореки дописателБ о србима, народу, и свештенству србскомЂ, и каквнма би ји онда именама почастио, кадЂ би народу ербскому забранћно биио читанБе светога писма? П мисјимђ , да е доста доказано, да 6 све оно, што е дописателБ говорио у овои точки о народу србскомЂ, сама самцита клевета, противиа истини, и свакои правди. 6. Казуе се дал I., да су гдикои срби, када в ВукЂ почео пре нвколико година уводити у буквице србске необ.тодио ј, находили у томђ кушате, србе источне цркее са западномЂ саединити. и мислили, да е на то ВукЂ наређенЂ одЂ римске пропаганде, а да е така мисалЂ д1ло пикости и борнирства у очима свакага , кои начела римокатоличке цркве у овомЂ смотренЈО само у полу познае. Што е право, и Богу е драго. Да е свуда дописателБ овако истинито говорЈо, као овдћ о цркви своЈои, те неби толике између насЂ распре било. Ништа болћ ние, него свагда чисту истину говорити безЂ свакога дволичја, лисиченн, и ловитве. Свимђ срблћмЂ, а имачно и другимЂ народомђ, исто тако су позната намћренва, и начела пропаганде римске, и цркве ричокатоличке, како и дописателго, и доволбно оеведочена срблћмЂ, по разнима землнма живећимЂ, судбиномЂ школе, цркве, и езика своега. Само опетЂ не би л оне, кои су се, ако е тако, посумнлли нешто , и позабринули, за свого цркву, мого пакостнима назваги, но, ако ћемо наивише рећи, неосновано болзлБивима, по тому, што е народЂ нашЂ, као и мало не сви народи на землБи, доста коекада страдао, па кога су зм1е клале, и гуштера се бои. А исто тако не би л мого ни о Г. Вуку помислити, да би се онћ дао употребити за орудје прозелитисма противу свое цркве. А нисамБ наипослв и о цћломЂ моемЂ народу тако низкога мнћшл, да би се онђ дао вднои букви превести одђ свое миле цркве иа туђу. Ко 6 б 1 мого букви ј толику силу политичну прнписати? Но шта вигие, пуно самБ увћреш. , да мои срби, тврдо, и непоколебано стов одђ вћкова обема ногама у вћри сво10и. А што србн нехотетуђе ј, него се служе одђ столћтја своимћ н, е, 1., го, какогодЂ и Русси, а гди имђ дође иначе потребанЂ гласЂ писмена ј, они узимаго свое старо писмо 1ота г, и пишу: шште,

изобилуго текстовима светога писма, и обичајВ^Ј^р^отв, и т. д. то е нввна свободна волн, како-

и нћмцемЂ, и ФранцузомЂ у својои орто-