Podunavka Beograd

164

Славена кђ едномЂ међусобномљ, собстеномЂ, на западу 1 ошђ не дон;ивл1.помђ животу она емства прибавили, коа како између насљ самБ1 тако и противу иностране опасности потребуемо. Многа су у овои кнбизи добра прагматичка примћчашн. одђ кои едно овдћ почитаемому читателго наводимо : „ПанславизамЂ мора самљ собомљ уздигнути се, ако хоће да право грађанства постигне. Онђ не треба да за наклоности и припознаванћ прос1нчи, него мора са повелителнммљ гласомљ дозмвати се: „овдћ самв!'- Повћстница не познае друга права, осимт. онм , кон себи човекљ самт. прибави и изђ многовиднм боренн истргне. Оно, што се помоћи записника направи, изчезне средствомЂ мача. Тко себе осћћа СлавнниномЂ, онаи се пе труди уступлћнлма свон иезастарћла права задобити: већЂ ће нби на степенЂ државнми подигнути. Ова права не задоб^нго се милошћу, но мора себе човекЂ освћстити и она умћти на престолЂ уздигнути . . . Право е увћкЂ са дћломђ скопчано, ербо дћло е животђ. " ПочемЂ смо у" кратко наммшлли Гуровскога и нћгово мнћн 1е о начину, како се има панславиза .мђ уважити, разумћли, праштамо се одђ почитаемога читателл, тмме задоволвни, јпто смо позорностг. нћгову на едно дћло привукли, коимђ се она за свакога Славанина много занимива уммсао: братскога саединћнн свјш славенски народа у едну цћлоств, на особитни начинЂ са подлиношћу описива. А.

ОПОМЕНА Г. БЕРКЛЕРУ, *) момђ прјателн), Хрваћанину.

Наии е стан.ш б чаекоит. бмо, Ал пунБ сбора сродственога, II уздисан свак!н м!о, Ко стрест. д^ха умственога ! И предт. зоромт., н пред-& ча1омт., бдну ммс'о, едну желго,

*} О ноиђ првпикоит., када самв заднвш пут!. изЂЦрнеГоре дошавшн ст> нбвмђ н сђ другнит. офнцнрниа , лмбородннбп. Славеннма, у Котору састапо се.

Лвну свуда, нЉшто, таЈомЋ —• Лгобородно чтнсмо, ве.по ! Ту н угледт. браће сродне, Србт. и ХрватЂ, Чехт. и СловакЂ, Как' бм могли датн плодне Раднности, чусмо, домахт. ! 6 л' што желит' ту остало Домородцу, н те пнтамт. ? Само друштво да б' постало Више нег' е, да с' не штипам' ! . . Да, на калупт. онан еданЂ Тешко н слити св!го срдца, •Ал' ни пушт'мо слоге мендан-Б, Докле мрзоотв ст. глупнмт. врца ! . . Само хран'те, као досадт. , Народности наше драго, Нче ћемо и мбј посадт., Да на едно здружвм' благо. То одђ срдца, к'о што знадешљ, Исходи ми желБна р^ечв , И тб1 ову да не крадешт., Твога н^ћдра а знамт. иЛ1вчЂ. Оваи зав -ћтЂ, в4чно, обштБ1н Међу нама нек' постане ! И крозт. народт., као мошти , Да с' уводи намт. свештане ! . . бдне мнсли, едно срдце, Докучи ће на то сврху К'о н бнла свако зрнце, Само сложно ход'мо кт. врху ! По томтј, ст. Богомт. остан, друа;е ! Докт. и опет -Б духт, подкрћпим' Ст. милб1мт. СборОМЂ, КОГЂ наиђ руШв З ивистлбнви умом% слћпнмт. . . . А и оногт. драгогБ попа, Поздрави ми србским -б жаромт.! Когт. прн гласу ноћногт. топа, Онда — за сад -Б — лгобн' ст. мдромт.. У СрбскомЋ Београду. ђ. С р д в ћ Ђ.

Учредннкт. Милошђ Поповићт.. Печатано П р а в в те д с тв е н ои Кн б п го п е ч ат н б и у Београду.