Podunavka Zemun

Отацћ на гробу ско« дсце. одг ђ. МАЛЕТИћА.

Ах-б , рано цвеће, сладка чеда, Рано л' вамт. прецвета живота МаИ! Охг мени тужномг! — СмртБ зашт бледа Данцима моимт. непокупи крав! — На вашемт, гробу очи с' мраче, Нрелести света се тужно свлаче, НоћнимЂ у сенкама крје се данг; У мутноГг сузи срдце с' топи, Лице и бледо се нвоме кропи, Животт. претвара с' у варлвивиЛ санг,

У вама живет' после тела, Наставит' бБ1ће у блаженомг сну, Подмлађенг духомг чувства врела Ићи на сусретг незаодномг дну Надежде ове н е м а више Н+.нг невечернБ1в, ахг, светг издише; Животг и надан^ћ уништи гробг. Изг раке садг ме гласг облеће: „Свену ти мирисно Мал цвеће! Времена, судбине, трулежа с' робг!"-

Ахг, нашто такво чувство силно, Нашто и срдцу у туги та сластв? И нашто врело так' умилно, Смрти кадг ледене труе га властБ? 0! — векг у туги с' лакше сноси, Сласии нег зору кадг смртк покоси; Рођеномг слепцу е сносима ноћБ; Ал' зрачакг слабБ1И бистромг оку ОдЈ-зетг мигомг по судбе току, Неможе накнадит' вечности моћБ. —

Безчедни нека смерно муче; Вбшега чувства имђ страна е моћБ; Одг внше силе некг се уче Светг шта е срдцу, а шта ли е ноћБ. Безсвестна лгобовв звезде веже, Светови далБни за лгобвомг теже, Животг за штенце и жртвуе лавг; А свестна лгобовБ н-ћжна срдца, Скопчана сг вечности, лакше л' куца? Животг безг деце изумире савг.

Крозг црну ризу тежке туге Разума мучно проб1Н текг светг, Да с' опетг спусте ноћи дуге, Кг землБИ духовнвиЧ поврати се летг. Одг гроба дал-ћ срдце неда, Сг тугомг се рани — охг мила чеда, Радости мога наиведр1егг дна! — У грдномг свету одзивг мучи, Срдце на гробу се грозно учи, Обсене наданн да су намг сва,

У безконачномг овомг свету Срдцу ми с' срдце неодзива садг ; У дивномг златногг Мал цвету Предсрета душу ми туга и адг; брг савг тав животг што с' понавла, Предг очи гробно ми цвеће ставлн, На паметв дечинг и приводи гласг: „ Ахг, отацг, отацг, погле цвеће! Еда ли еднако цветат' неће, Шаромг и мирисомг сладити насг?