Podunavka Zemun

186

ПОДУ1Ш1К1.

„Коешта, ти морашг самномг! Ти си нерасположенг, морашг се мало разгалитн. Мм смо заедно ишли у школу, можеио дакле заедно и пити, па ако дотле дође заедно и умрети." Сг тнмђ речма дочепа га пустиИ Армледерг за мишку и повуче га са собомг. У крчми кодг „вечите светлости," } г еднов гаднов улици, сеђау петг гостјго у лармагоћемв разговору па су 1>евшили поредг пуни бокала. Мрачна, доста нечиста крчма, имагоћа само една улазиа врата, и една падагоћа врата у подрз'мг, била е безг лрозора, и добмвала е свого светлоств одг едне едине ламле, кон е у средг подземне крчме висила, одг чега е ова ливница можда шшг пре сто годнна свое чудновато име добша. Присуствугоћи гости бши су одчасти грађани, одчасти ђаци, кои иначе не наиболБи пр1ателћи садг сасвимг споковно еданг покрав другогг сеђау и пола изг очааша а пола изг будаласте продрзлвивости вино пјгоцаше. БлагородншП сокг чокота попео се већг већини чеети достовногг дрз'жства у главу, те у полакг забораве опасностБ, у К010В имг се животг налазјо, кадг е Армледерг непрестано бранећегг се 1ована у собу вукао. „Ево доводимг јошг едногг, кои се нашоВ застави заклео и кои ће радје за асталомг винскнмг него на кревегу умрети," повшше ова убоица, поче.иг е свого столицу кг асталу привукао и 1ована на нго посадш. „Добро дошао, добро дошао кг „вечитоа светлости!" зине нескладннИ добро угренниИ ковачг Ширштабг, кои е између свои суседа, дугоногогг Штудента Раисбарта и сувоннвогг Коллера, некогг шнаидера као какавг излазећШ лунг месецг са сво10мг црвеномг косомг светлш. „Хев крчмару!" загрми Армледерг бацивши свои мачг и свое грдне рукавице на асталг, „донесн наибол-ћгг вина!" Крчмарг, исто тако шднг сиђе у подрумг, и наскоро донесе два бокала вина и предг новодошавше стави. „Тако садг чуветвуи, друже. Но, ви старн грешници, окренувши се кг дружству, шта ви тамо радите, ели већг куга когг између васг уграбила ?" „1ошг ше," протепа шнавдерг. „Та ми се Бахуса држимо!" повикне ковачг лупивши своИ бокалг о асталг, „те црна гошћа иеможе, да улучи прилику, да насг прн чистов сав^сти ннђе." „Некг носи црна црне!" повиче гаисбартг. Мало на странн мрмлнше еданг болешлвивогг изгледа кладићг са д}'боко }'палимг очима, кои се слабо за дружство печалш, држећи еданг папирг предг и као самв себи говорећи: „Црна смрти несита ало, Аз1е целе зарг ти е мало; тако ће добро бити." „Безтрага, шта то сриче нашг поета, господинг Хилдебрандг ?" „Та прави сонетг, како ли се зове, на црну смртБ," одговори шнаВдерг. „Ае гле нашегг Шервенгела!" повиче садг ГаЛсбартг; „обешеннкг опетг е заспао. Текг садг опази 1ованг свогг домаћина, когг е очашЛ у весело дружство довело, и кои е, као што му се

учинило шшг манвш постао одг стра , гди бледг на руке сг главомг наслон^нг на едномг углу астала куна. „Хев устаЛ !" повикне ГаВсбартг, и звизне спавача шакомг по глави, одг чега оваЛ нагло уплашенг ђипи. „Шта е, шта е ?" промуца Шервенгелг. „бдна ћушка за спаваче," одговори ковачг смевћи се; „пц1 старив друже! мени се чини, да тб1 спавашг изг чистогг и очевидногг стра за своД животг." „Е да," одговори Шервенгелг са развученимг гласомг „али ме нешто велика еза обузима." „Авдг не булазни, избаци та уображенн изг главе," одговори Гаисбартг. „Дела да едну одпевамо, па ће се опетг повратити живостб у дружину!" продужи онг, па почне са опоримг промуклимг гласомг: „Ови бокали наВвећи У нБима вино навбол^ћ, Цјите га, смртк е за леђи Шите га, докг има вол^ћ!" „Да луде песме, ни живости ни полета," мумлаше поета. „Шбте га смртБ е за леђи," викне Армледерг, изпивши своГ1 бокалг, а међутимг е шнаидерг неразговетно песму повторавао, ковачг као бесомучанг дерао, а Шервенгелг зубна цвокотао. Био е правив курнчк1и концертг. Поета пакг продужи; „црна смрти несита ало —" Тада наново започне ГаВсбартг, кои се ше дао ничимг забунити: „МалнЛ намг е терминг датг Да пјемо вино , Будмо дакле весели Па бнло шта бБ1ло." више немогу трпити," рекне 1ованг Армледеру," бацн трошакг свогг пића на асталг и подигне се са свое столице, али у истомг тренутку увати га Армледерг, у коме е вино већг почело д^вствовати. „3 те нећу да пустимг!" „Тн морашг!" викне 1ованг. „То ћемо да видимо !" И докг су се нби двоица кошкали започне ГаИсбартг на ново : „На страну бриге бацимо И стра у вину давимо Па —" У истн0 ма ЛБОсне Шервенгелг подг асталг. „Е# тужанг!" викне ГаВсбартг тако преплашенг, да су му п устне нобледиле, „ево куге и међу насг." Ковачг се равнод}'шно сагне и рекне после мале почивке: „Онг већг издише." „А оно Богг да га прости,* рекне шнаИдерг, страшлбиво подг асталг гледећи. „Вина, крчмару !" продере се Габсбартг очевидно збун^нг и поплашенг. „Црна смрти несита ало," мумлаше поета. „Видпшг ово е првни у овомг краго вароши," рекне ковачг, трештенг шннг, „а поредг херцеговогг двора и У великов улици све е већг изумрло, све, па и лепа Ана, кажу да е заразомг — —" „Шта?" викне Гованг пребледивши као крпа, „Ана?"