Podunavka Zemun

148

ПОД^ШПК!.

„НемоИте пређе о томе говорити, докг вамг недозволимг!" „Оћете ли испунити ваше обећан-ћ?" „Зацело, што самћ обећала, то ћу испунити!" „Лхг, Албертина. како васг лгобимг!" „Засведочавате да ме лгобите.* „Како ?" „Почемг безг мене кг дружству идете. Н самв тако узбуђена —" „Албергпна, н се зато удалнвамг, да бн вамг показао, како радо и наЈшанго вашу желго испунивамг." Александерг се удали; на све стране обазре се, небнл' гдигодг Девалда спаз10 — изненада понераженг супругг склони се иза виновн лоза, да га изсмелвагоћШ залгобл^ћникг не бн виД10. Чимг залгоблћногг нестаде, наеданлутг ступи Вилхелмг предг супругомг свошмг. „Госпон," проговори срдито, „и вамг се немогу доста начудити !" Албертина хтеде, да му пр1ател!.ски руку пружи, али онг одби. „Шта ти е Вилхелме?" „Вн само толико разумете, да овогг безумиогг кг срдцу примате." „Вилхелме" рече млада госпон, „Заргтако мало поверена прама твошИ жена имашг —" „Свака жена ласка себи, кадг чуе, да е какавг човекг лгоби. 0, да суете женске! Вн сте пренебрегли вашЈ г дужностћ, чимг сте будалу саслушали!" настави Девалдг раздраженг. „Вн сте га могли одбити." „Пнган-ђ е, да л' самв могла? Н1е ми дао времена уста да отворамв." „Госпол, жена увекг има средства, да себи почитанн придоб1е, само шштг ако вол^ кг томе има! Али господинг одг Виндхавмг, младг, лгобведостоннг благороднинг — има аристократично обхожден-ћ, бунца као будала за свакомг лепомг женскомг, па шта више —" „Вилхелме, Вилхелме!" повиче Албертина поражена. „Шта е то? Зарг тн можешг твого жену са тако непристоинимг подозрен^мг увредити. Н судимг бол1з о теби!" рече она дрктагоћи и потокомг суза ливагоћи низг образг. „0, што е морало дотле доћп I" Она покрје свое лице еднимг кразмг белс мараме. „Албертина!" „Мнслишг ли тн, да бн л овогг младогг човека и пр^нтелвицу изневерити могла ?" упнта она пристоИио. „Дакле тн зиашг — ?" „Луиза ми е све казала." МладиВ човекг поканвши се счепа н-ћну руку. „Ахг, опрости Албертина," повиче онг озлоеђенг, „нисамв хтео да те навалице увређамг; али имаЛ сажаленн прама момг тужномг положенго, кое ми свакогг часа несносн1е постае. Заборави оваИ тренутакг за свагда!" ,,'Гвое подозрен-ћ, мои пр^ителго, горко ми срдце зледи. ЛгобовБ безг верностп ше права ЈПбОВБ!"

Внлхелмг бшше дј-боко потрешенг, кадг е болг лепе госпое осетш. Садг , кадн е онг сг НБОмг као са страномг посгумати . и одг н1> надалеко одстонти и разставл+Јнг бмти морао, бннше лгобезнји, него икадг пре. Опг се покае збогг свое напраситости. „Албертина!" повиче. „Помирен-ћ, опрости моЈов лгобови!" Млада госпон сузнимг очима смешећи се баци се на н^ћгове прси. Онг е држа тако неколико тренутака сасвимг узбуђенг. „Небо, шта видимг н! Да л' ме вараго мое очи?" повиче изненада еданг гласг. Супружиицн тргну се. Конзулг бледг као крпа одг лготнне изиђе изг наслона виноградскогг. „Мо0 стриче!" тепаше Вилхелмг. „Мн смо изгубл^ћни!" шапуташе Албертина, посртагоћи уклони се на страну, и лице марамомг покрје. „Ахг, мов господинг синовче, дакле тога ради сте се одг насг таино подкрали, тога ради трчали сте преко свпо лен? Нестидите л' се гр-ћха спрамг ове лгобведостоине жене?" Какво е положен-ћ Вилхелма сада бнло, свак!И може себи представити. Како се знао сада извиннвати? Да ли е требало сада лготитомг стрицу одкрити таВну? „Садг знамг збогг чега е велико прЈнтелБство, сг коимг сте увекг о овоИ жснскинби говорили!" настави Конзулг дрктагоћимг гласоиг. „Н нисамБ хтео, да тако недостоино подозрен-ћ у момг срдцу имамг — а садг се достов-ћрно засведочи и то на безсрамннЛ начинг предг моимг очима. Вн обмчаГ! п благопристовностБ подг ноге бацаге, моа господине!" „Н вамг се заклин-ћмг стриче —!" „Немоите мнслити, да ћете се сг тимг оправдати, ерг то кодг мене ништа неважи! А вн лепа госнодична Албертино, таквомг наградомг увенчавате пр^ателБСтво, кое сг мошмг снаомг имате ? 0, то е безстидно , то е безчестно!" Албертина ливала е топле сузе у свого мараму, она се канше, што се у такно опасно коло уватила. Вилхелмг хтео е шо одг дал^ћгг вређана заштитити. „Стриче, морамг вамг изаснен^ћ дати!" рече. Гн4вг е надвладао Конзула; о изнсненго Н1е хтео ништа знати. Почемг е синовца аростнимг погледомг одг главе до ногу премерш, окрене се плачућоИ Албертини. „Господична," рече, силомг уздржавагоћи се одг гн^ћва, „знамг, истина, чесгв уважавати, кого сте мојои кући вашомг посћтомг указали; али мож' да вн имате сродника и прјнтелн, кои васг и^жно лгобе и повратакг вамг желвно очекуго — небн требало да се ови добри лгоди о вама брину, зато заповедитћу, да моп кола васг кг ншма одведу. Опредћлите место, ако смемг молити!" „Боже моИ, Боже мов!" ецаше сирота госпон. „Смирпте се, моа лепа господична," рече Конзулг подсмевателно; ,Сг вама ће се бриж-

лбипо и поштено поступати. Моа угодна путничка кола одвесће васг до наиближегг гвозденогг пута —" „Албертииа шапне ши Девалдг, „путуИ, а ћу ти с.гћдова ги!" Ове речи чуо е Конзулг; оне промену н1>говг ги-ћнг у бесннло. „Мои господипе," повиче, „вн сте ужасанг човекг и иравдате оно мпћнје . кое самБ до сада о оваковимг мужевима у срдцу питао. 0, то е срамота, гр-ћхг! Вн сте се ире некш данг сг лгобведостоиномг женомг венчали, а већг чииите ова срамна д^ћла! Вн, мон господична, спремаВте вашг пртлнгг — до четвртг сата кола ће доћи ! Идите, идите, нетрпимг васг више подг моимг кровомг!" Млада госпон ше могло дуже остати; она е хитила плакагоћи кг полбскои кући, гди се надала Луизу наћи. Синовацг хтеде се стрицу обратити, али оваи врати се брзо онимг путемг, коимг е дошао. Вилхелмг стонше безсав-ћтно међг лозама. На што се треба р-ћшити ? Онг проклшшше господина одг Виндхаимг, проклинаше несрећно лукавство, сг коимг е чудноватогг стрица свогг обманути хтео. Стазомг поредг н4га зашушта женска алвина. Обазре се — ЛуВза стонше предг нБимг. „Шга е сг вама, лгобезнни пр1нтелго ? Гди е Албертина ?" „Вн ме видите у очаннго!" „0, и д се каемг, што самв се у то уплела, да вашу супругу представламг!" „НажалостБ вн сте на:«г узалудг ову услугу учинили." „Како, зарг е наша таина одкривена?' „НЈе; напао е онаИ Виндхаимг мого супругу просидбама , кое су е у наивећу забуну бациле. Тав човекг чини лудор^е , кое Албертину излажу бедама." На умилнтомг Лу8зиномг лицу могла се жалостна забуна читати. „Гди е Албертина?" запнта. „Сирота госпон налази се у сво1ов соби — она ће одпутовати!" примети онг узбу1;енг. „Она ће остати!" повиче Луиза. „Она ће остати. Н узимамг на себе да све замршеао размрсимг, и то несме се дуго оклевати. А вн, господнне Девалдг, кои сте се будаласгомг плану оддали, доведите ми што брже Јшжете господина Александра, да — а ћу га очекивати у салу. Албертина неће путовати безг мене! Дакле у салу — тамо наћићете га међ' ходникомг дрвећа, гди самг ода. Само одважности, моВ лгобезниИ пр1птелго, н шшг нећу одг нашегг д^ћла одустати!" , Луиза изчезе. После петг минута уђе у собу, у кошв Албертину плачућу на})е. ПрјдтелБице баце се една другои у наручд. Госпон Девалда тужила сенаКонзула а ЛуИза на Александра. „Н самБ о н^му притворно судила," повпче она, „ерг н-ћгово забуну држала самБ за новнВ доказг н^ћгове лгобови кг мени. Али не, онг