Pokret

покрет 29

Поред ове главне идеје постеји још неизбежна код Шроа критика друштва, саркастичне опаске бачене овде-онде, напади на војску, исмевање бигократије, извесно ниподаштавање жене итд. Ти зачини комада, мање важни ол главне тезе, али + «мање занимљиви, доприносе много успеху свих, а посебице овог Шоовог комада.

=

Тачно је да је успех „Ђаволовог ученика“ на нашој позорници у главном заслуга Шоа, али не треба спорити нашим глумпима да су учинили све што су могли да тај успех буде што већи. Може се приметити да је улога генерала Бургоина захвална улога или да личност Дапона не захтева онолико темперамента колико је Г Николић унео у интерпгетацију своје улоге; ипак остаје неоспогиво да се и Деџон, овакав каквог смо га видели на позорници, потпуно може примити, и да је редитељ Г. Исајловић, дајући улогу Бургоина Г. Богићу, искупио многе своје раније грехе, чак и додељивање улоге енглеског капетана у „Бици“ истоме Је Богићу. Поред Г. Г Богића н Боже Николића истичу се Г-ђа Таборска и Д. Гошић „нешто слабији у завршној спени трећег чина). От епизодних улога нејбоље је креграна улога Диковог брата, кога је иг ао Г. Ајваз; Г-ћа Поповић, добра у неким сценама, не би треба а да игра Шовове типове.

Превод Г, Винавера је врло добар. Жалимо само што нам је задовољство да га слушамо било умањено једним чланком у „Комедији“ која је тај превод схватила као читав културан догађај.

=

Уосталсм, то умањено задгвољство било је прва реакција коју је тај чланак изазвао у камг. Данас нисмо далеко од тога да налазимо да су Г. Винавер и „Комедија“ потпуно у праву. У нашем друштву постоји тенденција да се стварима придаје много мегње важности него што је имај"; грстив тога се треба борили и можда је најбоље срество истицање у свакој прилипи, чак п извесно увеличевење те вежи сти. Г. Винаверу смо захвални, на пример, што је у истој „Комелити“ “стекао и подвукао звачај конџерта немачког пианисте Епреп ФА Љета у Београду. Ол дневних листова, како нам се чини, смо „Време“ и „Новссти“ говорили су о томе концер'у, а у гругим новинама, осим плаћених сгласа од стране дирекције „Хармонијс“, није изашло ништа, као да је ств>гр саврш' но безнчајна. А концерат једног уметника, к ји је извесно време важио као најбољи п'аниста у Европи, и који дрви пут долази у Београд, иптк није теко ситан уметнички догађај да се преко њега може прећи ћутке.

- Срећом, држање гр“тике је без великог утицаја на публику. Уметник је гред пуком сагом дао св је интерпретације дела великих композитора. А Д'Алберове интерпретгције су, може се рећи, најпр-вилније које се могу замислити. Д'Албер не тражи да га неко оригинално, несбичио схватање пиеса које интерпретира; он не улази у њихов музички смисао на свој, особен начин, не пропушта их „кроз призму своје сенсибилности“; његов Бетовн је најправилнији могућ Бетовн, његов Бах је најтачније могуће одсвиран Бах. Он је дубоко ушао у дух и најскривеније ниансе свих мувичких комада које нам пружа и оне су толико срасле с њим да чине јед:н део њега. Он даје утисак да сгира као што ви дижете руку не мрслећи да дижете руку; да му није потребно да мисли да би тонови које пружа били савршени; да му није потребно да у моменту када свира осећа, — јер је осећао када је први пут сасвим проникнуо у ствар и та прва интерпретација: остала је укамењена у њему. И тај утисак чини да с времена на време у њег вом свирању наслућујете као неку хладноћу. После коннерта веома цените Д'Албера али га нисте сасвим заволели; дивите се Д'Алберовој маестрији али признајете сами себи да вам се Саугров Лист више допада. -

После програма уметнк је одушевљено поздрављан, изазиван, нагоњен да свира неколико ствари преко програма, и његов успех је био потпун.

=

На два дана после тог концерта, меломанскосм Београду приређено је задсвољство нагсчите врсте. Мислемо на ванретгно “спелу прославу двадесетпетогодишњице рада Сташе Биничког.

Две вечери, једно у „Новој Згради“, другоу „Мањежу“, посвећене су Биничксрим композицијама. Слушали смо ствтра одавна несв ране, које многи од нас неће више имати гр!лике да чују. видели смо чак опере Биничкове „На уранку“, „ЈБиљана и Оморику“, осетили више но икада како је живот

овог човека бво испуњен плодним радом на нашој нацисналној муз:чкој уметности.

Прве вечери биле су на програму најстарије и нгјређе свиргне композиције. Поред једног чина га „ЈБилана и Оморике“ и комада у једном чину „На уранку“ (са неколи! о симпатичних народних мелодија и кола и нарочито једном ар“јом за сопран коју је да на м“"же боље бити отпевала госпођа Ада Пољ=кова) изведене су угертире из „Периклове смрти“ и „Еквиноција“ и дата једна сцена из Нишићевог „Пута око света“. Од почетка представе, кад су Г. Биничком на бини држани говори и предавани букети па до после сцене у „Хгрему“ у којој је Чича Илија игрго бесмртну фигуру Јованче Мицића (како чов'"к мора да зажали што Г. Нушић сад пише „Находе“ и „Томанде“!) слевљеник је непрестено повдраељан аплаузимг,

Још пунија него сала „Нове Зграде“ бига је сала малог „Мењежа“ другог вечера кад су на програму биле наролске, сентиментагне и мераклијске песме, песме за вино и за севдех које Беогргд од свих композиција Биничкових највише воли: сто пута слушана и још увек пријатва „Гривна“ (г. Ријавег) „Зејнгби“ (госпођа Поповг), „Чини не чини“ (хор „Обигића“), „На пољу је киша пала“, и најагд „Мијатовке“ (место г. Мијатовића певао г. Томић). Изгагвање и пљескање до замора опет је показало слављенику сву љубав беогредске публике.

После та два, по броју публике можда најуспелија вечера ове позоришне сезоне могло се очекивати да ће „Балетско кече“ бити слабо посећено. Међутим, сала „Мањежа“ била је опет препуна Наш скет се интересује за балетску уметност а ово је прво вече ове године. _

Госпођа Пољакова, наставница класичног балета у нашој балетској школи, изашла је са својим ученецама, а старије балерине (Госпођице Бошковић, Леви, Текић, Г-ђа Бологовска итд.) испувиле су такође неколико тачака програма. Ове одине се балетска трупа појавила са 20 нових малих балерина а без Г-ше Нате Милошевић и Соње Станисављевић које се са Госпођом Исаченко налазе у Немачкој и ма е, та ентоване Љубице Поповић чија је смрт пре месец дана ожалостила: све пријатеље наше балетске уметности.

Ранији успеси ученика наше глумачке школе и ово вече показују да кредити утрошени на глумачко-балетску

школу нису дати узалуд, Ке. Кс.

ЗАХТЕВИ НАШЕ МЕСАРСКЕ ИНДУСТРИЈЕ

Хотел »Петроград«, који носи име тако револуг ционарног града, претворио се у збориште оних који имају прилично али би хтели и више, После великог поседначке »„Њиве«, ових дана тамо су одржали конференцију и наши индустријалци ва прераду меса, који репрезентују свих наших 17 великих предузећа те врсте,

Конферисало се мало, а закључило се много, и сувише. Како је резолуција ових индустријалаца

много развучена, ми ћемо кратко изнети њихове захтеве:

1) страна сланина и маст имају се подврћи парини:

2) с Аустријом, као нашом најважнијом експортг ном пџијацом, има се што пре закључити трговински уговор;

3) да се ограничи извоз свиња према, потребама наше индустрије, и то: а) да се »барем забрани« из: Боз живих свиња, до 120 килограма по комаду и 0) да се ограничи извоз дебелих свиња т

4) да се укину све извозне царине на фабрикате индустрије меса. :

Јррве две тачке радо потписујемо пи мт Нема сумње, сви ми више волимо нашу добру маст него мршаву америчку, ив које је извађен олеин, али је купујемо зато што је релативно јевтинија, и на тај начин стречавамо развој наше месарске индустрије. Замста, не разумемо зашто се још и данас држи у