Pokret

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 4.

23. ФЕБРУАРА, 1924. Г. БЕОГРАД /«

НАШ ПАРЛАМЕНТАРИЗАМ

Успех покрива све: то начело не вреди само у рату. Јер, заиста, и у време мира све институцује цене се само по резултатима које дају. Ако ти резултати задовољавају, и оне су добре; ако то није случај, морају да се одмењују бољима, или бар таквима које изгледа да више обећавају.

Парламенат и парламентаризам у Србији, онако како је практикован, гледан данас без пристрасности и из извесне историјске перспективе, не репрезентује се рђаво. Није без мана, наравно: све лоше стране парламената европског континента имао је и српски, и то балкански обојене, али, ипак, он је релативно добро функционисао, и кад се упореди Србија најмање фалсификованог парламентаризма са Србијом без парламента или са илузорним пар_ламентом, није тешко видети колико она прва претеже. Јер ако је истина, да је наш парламентаризам био више „мексикански“ или „јужноамеричКи“, него енглески, исто је тако истина, да су и наше неодговорне владе биле копије диктатура у тим романтичним земљама. Оне, дакле, нису могле компромитовати парламентарни систем, и онакав какав смо имали. Према њима, он је, у сваком случају, био барем мање зло. - То, разуме се, није богзна шта, и ако данас парламентаризам код нас треба да живи од престижа и ауторитета који му је оставила прошлост, — неће бити дуга века! Јер, наследство је и сувише сиромашно. Сем тога, оно је ратним годинама истрошено, а онда је дошло још оно куриозно Привремено Народно Представништво, да скоро утуче и оно мало (врло малој што је преостало од емигрантске Скупштине на Крфу...

Дакле, Парламенат Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца има тек да створи, да освоји себи позицију у држави и у јавном животу. Истина, његов положај је већ одређен уставом, и његове прерогативе га чине, у теорији, најачим фактором у држави. Али то је једва нешто више него ништа, Рђав парламенат може упропастити и најбољи устав, али никаквим уставним одредбама не може бити спасен парламенат који се својим радом компромитује. Најбољи пример за то даје Италија. Њен парламентаризам је стар колико и држава, а начела репрезентативног система старија су од државе. Јер Италија је — у том противници фашизма имају право — и постала борбом за остварење тих начела. Читав италијански Препород са војском својих мученика, песника и проповедника вођен је био тим принципима. Уједињење и слобода били су му идентични појмови. А слобода значила је: сувереност народа, дакле владу одговорну Парламенту, то јест представнику италијанског народа.

Међутим, у пракси се показало, да је тај представник сувереног народа у најозбиљнијим прили_кама недорастао својој задаћи. Дошла је 1915. го-

дина, и Парламенат је дочекао, да га улица нагна на објаву рата Аустрији! У првим годинама после закљученог мира, када се сва земља кидала у грчевима страшне кризе коју је донео рат, Парламенат је опет био пасивни посматрач, заузет једино својим унутрашњим ситничавим бригама и пословима. Зар је онда чудо, што су италијански грађани у представницима своје суверености стали гледати само себичне и неспособне усурпаторе части и власти, и што су у бедном Парламенту видели само бедуг Под том бедом они су, можда, требали ишчепркати затрпана висока начела о сувереном народу и права човека и грађанина, — али живот не допушта таква чепркања! Његова логика је и ту била проста : Парламенат се показао да није ни за што, према томе он не треба ништа ни да буде, или ништа треба и да буде.

Није, дакле, фашизам победио некаквом својом идеологијом либералну идеологију, него је он једну неподобност заменио својом способношћу: способношћу да води државу и без обзира на прописе и узусе парламентаризма. Ову безобзирност му је италијански народ лако опростио, а не би му је много, вероватно, замерио нити икоји други. Јер, најзад, и нема ту шта да се замери. Добар је онај систем који даје добре резултате. За Италију је данас то фашистички систем. Или је бар бољи од онога зла које му је претходило. А то му довољно оправдава, — за једно време, разуме се, не за вечност — ексистенцију.

Наравно, не значи, да италијански експерименат треба имитовати. То би било непаметније него, пре рата, имитовати пруски систем, који је, тада, такође многима изгледао примамљив. Али тај италијански пример, и то је добро, ослободио је европску јавност од фетишизма парламентаризму и његовим установама. Данас се без предрасуда критички оцењују те институције. А критика је, наравно, беспоштеднија тамо где је не задржавају сентименталности које имају корен у дугој традицији. То је случај и код нас. Наш парламенат и парламентаризам не потичу, као код Енглеза, још из доба Џована Без Земље; њих не држе векови. То су нове ствари и народ је, у огромној већини својој, према њима прилично индиферентан: Скупштина му није срцу много ближа од сваког другог државног надлештва. То нарочито вреди за ослобођене крајеве. Међутим, парламенат је у таквим приликама или немогућност или лаж. Он је, тада, једна декретована установа и таква остаје. И тај му карактер не може изменити никакав изборни закон. Апсолутно је погрешно мишљење, да са проширењем бирачког права Парламенат постаје популарнији, народу ближи! Најбољи пример за то даје опет Италија: никад народно представништво није било италијанском народу даље него што је оно последње, које