Pokret

"ПОКРЕТ

Ст си

Што се тиче државе као заштитнице индустрије, сматрамо да она ту улогу мора озбиљније и разумније схватити него до сад. У првом реду, држава мора већ једном доказати да се нико не сме уздати у државу као ортака који спасава пољуљана предузећа. Даље, држава ће бити најбољи заштитник наше индустрије, ако при разним лиферацијама за државу буде фаворизовала домаћу индустрију — разуме се у границама разума и морала. Најзад, индустрији се може знатно помоћи и паметном царинском политиком, која ипак не сме никад тако далеко отићи да нашу индустрију пре твори у уцењивачка и пљачкашка предузећа.

РАТИФИКАЦИЈА СПОРАЗУМА С ИТАЛИЈОМ

Као што се предвиђало, Парламенат је примио уговор са Италијом после једне оштре дебате. Али оштрина није долазила од сукоба у питању које је претресано! Уговор о Ријеци и споразум с Италијом био је само повод да се наставе стара разрачунавања између Владине групе и олозиције. И зато се у дискусији није ни могла чути једна разумна и објективна оцена овог акта садашње Владе.

Крив је томе, јамачно, у знатној мери, сам Министар Иностраних Дела. Он је дебату свео на погрешан колосек. Јер он се, у свом говору, није ограничио на хладно излагање самог уговора и ситуације која је њим створена, него се дао на гло-

рификовање и неодмерено, чак и неосновано под-

влачење успеха које смо постигли.

У истини, Римски споразум је једна ликвидација, извршена, са наше стране, према данашњим приликама, са најмање штете. То је најповољније што се, објективно, о овој ствари може рећи,

Мислимо, да је то интимно мишљење и Владине странке и свих партија опозиције Али Г. Нинпчић је, не знаш зашто, покушао да од такве ликвидације начини неки градиозни успех паше дипломатије. И док је у прве три четвртине свога говора доказивао, како је било немогућно постићи оно што смо неколико година желели (независну Ријечку државу, извршење Рапалског уговора итд.) и на чему смо годинама радили, у последњој четвртини стао се одушевљавати за овај данашњи аранжман који поништава све раније наше (дакле и његове, Г. Нинчићеве) напоре. Према последњем делу његова говора излази, да треба да смо сретни што нисмо добили оно што смо тражили!... Уз то је Г. Нинчић учинио још једну грешку, кад је, без потребе и без видљивог разлога, у споразум са Италијом увукао и Радића и његову катасарофалну политику, тако да је експозе о регулисању односа наше државе са најмоћнијим суседом испао као нека полемика са вођом хрватског сепаратизма! Ако је тај споразум од тако еминентне важности, као што Г. Нинчић тврди да је, онда је више него чудно да се тако крупне ствари доводе у везу и са толико, са интернационалног гледишта,

На крају ћемо опет да поновимо оно што рекосмо у почетку овог написа. Садашња криза има изразито васпитни карактер, и држава нипошто не сме ослобођавати казне она предузећа која су својим радом показала да су неспособна за живот. Најмање држава сме на своја леђа да прима шибе намењене појединцима. Ступати у ортачине у приватним предузећима значи казнити државу због туђих греха. Толико хришћанско-мазохистичка не сме бити ни наша држава, па макар била у питању каква бечко-пештанска предузећа.

ЕВ.

трРа

-безначајним појавама какву представљају Радићеви залутали миротворци.

Став опозиције био је инверсна слика Г. Нинчићева става: где се овај одушевљавао, ту је опозиција нашла разлога да се зграњава и где је он славио успехе, она је видела издају. У изјави коју су, пред гласање, дала њена два клуба (клерикалци и Муслимани) изрично се каже: да споразум „погађа виталне интересе Хрвата и Словенаца и наноси општим југословенским националним и економским интересима ненакнадиви губитак тиме што се поновно жртвује талијанском незаситном империјализму најважнија тачка наше државе.“

Наравно, ове јаке речи не треба сувише трагично узети. Јер кад-би-од-саме- опозиције зави-

К. Г. ДАНИЕЛ: Портре чиновника из доба Баховог