Pokret

100

покрет

прозорчиће своје собице. Као и остали и он једе рибу само виљушком, а лубеницу и виљушком и ножем, али једући мљаште, као да се родио усред пожаревачког округа. Једе народ, и прича, проводи се, ужива на „ладању“. Ја за својим столом чувам своју самоћу и мрштим се. Рибе нема, меса не смем, зеље мирише, уље не волим, и наручујем сира и смокава. Једва чекам да се сврши та беда што се зове ручак у пансиону, да идем у своју собу, или на обалу. И у мојој соби је досадно: мрачно, тесно, и још се чује ларма неке размажене деце.

Једно мало друштво говори талијански. Лепа госпођа, одбијајући колутове дима, припта пошто су ципеле у Истри. Два господина говоре о томе како чиновник и сад, као и под Аустријом, мора да иде у цркву на краљев дан. Један ноз гост раз: говара са госпођом газдарицом о доласку своје жене која треба целу зиму да проведе на острву. „Лепо ће се провести!“ — мислим јаи већ је уна-

пред сажаљевам — Да седи зими овде! Да ми пола ·

дана не прође у купању, било би ми још и сад очајно досадно.

"Кроз наочаре млади професор ме гледа као да хоће нешто да ми саопшти, важно и занимљиво. Он тек што је поставио високом Чеху једно питање. Чех га понавља и одговара:

— Колико процената неписмених има у Чешкој» Ни један. Сви су писмени.

Професор, који зна да се и моја савест управља по звонцету, погледа ме са неким великим три. умфом. ИМ мене та вест одушевљава.

— А у Србији» — пита мене, и то је први пут да, осим поздрава, проговоримо.

Ја не знам тачно, већ кажем отприлике. Није утешно.

— Словака има неписмених, а Чеха нема каже Чех, као да би нас мало утешио.

Сви су се заинтересовали. Поведе се општи разговор о писмености, о нашем назадњаштву, 0 нама као народу и т. д. Тога дана мојој самоћи је попретила опасност,

Самоћа је негостољубива на острву. Не могу у соби ни да радим, ни да уживам, јер немам светлости и немам широке видике, Кад би веранда била моја соба...

Отишла сам на „муо“. Сунце се утопило у мору, и сенке развијају црне барјаке по земљи. Али по мору — разастиру се, разливају се неке чудесне ватрене боје. Пале се хладни, сиви таласи, неко се чудо дешава ; светлост, пурпур, крв извире из мора. Нека чудна осамљеност била ме сломила. И од тога пурпура нешто је забуктало у мојој души. Оно чудно осећање вере и она жеља, племенита и сујетна, коју је сваки човек у животу имао: да будеш већи од других и да будеш користан другима. Нешто ведро грану у мојој души: нада да није све пропало, вера у своју моћ. А заједно с ~ тим, упоредо с тим, очи су пратиле ватромет у ту мору, и одједном црвене боје посташе љубичасте, - Вљубичасте пређоше у зелене, а зелене у црне. Иу

„ме црном огледалу огледале су се и жмиркале

свОфим светиљкама куће са обале. Све се одједном __ промени, клову, и мени све опет постаде без___"надноч црником ме обави самоћа, хладна, сурова. бг 7 Шта тражиш по туђим обалама ти која у својој ==-души немаш ниједну искру радости

Чаробна лампа се угасила и ја се осетих као шегрт који после представе мора да се врати под мајсторове буботке.

Тргох се као да ме је неко ухватио на злу делу кад ме млада плавуша упита: — Хоћемо ли у барку>

Загледах се у њено лепо бело лице и одговорих:

— За такве сам авантуре ја увек готова.

Некада ми је једна пријатељица писала: једина утеха за промашену срећу то је имати много новаца. Ја бих могла рећи: једина накнада за сва разочарења то је имати много мора.

Високи, мршави Иво са бледим лицем и великим црним очима вади и спушта весло.

— Куда»

— На пучину.

Море се љуља. Пучина нас прима хладно, нељубазно. Један од оних дана кад изгледа да море мучи неку своју муку и да га се не тиче човек, ни земља. Негостољубиво је, и ја се осећам некако тако као понекад за време рата у туђој купи за туђим столом. Нема данас ништа од уживања. Узети можеш само ако хоће да ти даду.

Сутон.

Иво, као и сви морнари, воли ноћу да је ближе · „крају“.

=— Хоћемо ли поред самостана»

— Хајде — кажем, јер је мени сад већ свеједно.

Барка прави велики полукруг. Ево нас близу. Црни се злокобно стари манастир на стењу, као да прети. Колико генерација црних људи» Какве душе, судбине, колико заблуда, лажи, заноса и искреног бежања од света у наручје Бога»

Рушевине неког дворца подупиру небо својим готским прозорима кроз које гледају звезде.

Чудне асоцијације. У мојој паланци је све тако скорашње, све ниско из земље порасло и у њој ми човечанство изгледа младо и чини ки се да је Бог створио свет најдаље пре двеста година; а овде те притисла историја векова који су оставили тако бедне трагове људске моћи и немоћи. Младо село на рушевинама старога великога града који је уништио земљотрес.

Тама се згушњава, али се око на њу навикава и остаје иста слика. Све око нас сиво в црно, али прозрачно. Ја се увијам у шал, а плава госпођица пита Иву како му је брату.

— Није добро — одговара он лагано.

— Је ли долазио доктор

— Долазио јучер. 7

— И шта каже»

— Умријеће.

— Долази ли жупник»

— Долази. Јутрос је био.

— Правник, лијеп, млад, умире од сушице објашњава мала лепотица мени.

Погледам Иву. М његово је лице испијено од глади, или од болести; — а очи ватрено сјајне, велике, као уплашене од нечега. А Иво прича о риби.

— Слала јутрос госпођа, а ја нијесам ухитио нити једне. А прије рата, кад накђу срђеле, буде крцата барка. Ма, да је барем уља. Четрдесет круна литра уља. М маслина није као прије.

—_ Јеси ли питао у граду пошто су рогачир“)

#) рогачи; рошчићи