Pokret

176

останем сама са собом. Тебе волим, Мићо, ти то знаш, а кад сам сама, ја заборављам на тебеио другима мислим. Сад ме суди, истину сам ти рекла! Мама ми је увек говорила да сам најнесређеније створење на свету, јер ја ти, Мићо, дођем кући и тек се расплачем. Лепо се расплачем. А Влада, као да ми није брат. Он је и тих, и миран, и сређен, и не говори глупости као ја. Јер ја ти, ето, цело ово време саме глупости причам, а овамо бих ти хтела рећи пуно лепих и милих речи, па да их се сећаш после целе вечери, док са другима разговараш. Ох, Боже, Боже, све се више заплићем! Ти ме волиш, зар не» Наравно, наравно! И не говори, ћути, ћути, јер ћу отићи из собе ако отвориш уста! Отићи ћу, отићи, Бога ми! Чекај, хоћу још да говорим. Сва сам срећна, пресрећна што могу да говорим теби. Све сам бројала дане док ти ниси дошао, а сад их више не бројим. Ево шта хоћу да ти кажем: И пре сам се смејала, али се сада тако слатко смејем, као никад досад. М пре сам виђала небо, или рецимо цвепе, или своје другарице, али им се нисам тако радовала, као сада. Све ми је светлије, милије, лепше, радосније, насмејаније, Мићо! Па се питам: зашто сам пре пролазила покрај толиких ствари и не видећи ихр Зар тада нисам имала очију да видим, ни душе да осетим, ни срца да се обрадујем» Не, не Мићо! Ти си ми све то дао. Ничега нисам имала, а сада имам све! То је љубав, Мићо!

___ Лена зађута. Лице јој је горело као у врубици. Они су јој биле велике и пуне суза. Руке хладне. Дрхтале су. |

— Зашто све то говориш» — уплаши се Мића. — Зар сам ја вредан толиког твојег узбуђења" Не, ја ти нисам ништа дао и не говори ми о томе. Ја те волим, волим изнад свега, волим толико да бих пре дао да ми се одсече десна рука, него да из губим твоју љубав.

· __— Ћути, Мићо, ћути! Преклињем те, мили, не говори више! Ти си тако добар и леп и паметан, ти ме тако волиш, а ја, ја те Мићо лажем; лажем те, а ти си толико племенит, да чак и не сумњаш. Чекај, све ћу ти рећи, све, све, ништа ти нећу са-

НА ПРЕЛОМУ Не може се стати ни по пута: Радићева странка

или се мора вратити својој ранијој апстинентској

политици која прижељкује катастрофу ове државе,

или мора кидати са прошлошћу и помирити се са улогом једне обичне парламентске партије. Данас, међутим, она се још није решила ни за једно ни за друго. Скоро сав њен посланички клуб је овде „у Београду и, судећи по изјавама његових пред“ ставника, просто горе од жеље да се што преу Скупштини баци на посао за добро државе. Али дотле њен шеф седи у Бечу и стара се да страну јавност обавести о правом значењу уласка њених, или тачније његових, посланика у Скупштину. По тим Г. Радићевим обавештењима, напуштање апстиненције не. значи празнавање ове државе, а момен-

тани долазак посланика у Београд само је један.

покрет

крити! Кад си ушао ја нисам мислила, нисам сањала. Теби чак и не пада на памет да бих ја могла бити толико подла и не рећи ти истину...

Мића јој не даде да доврши. Он је стеже у наручја, обасу је пољупцима, покуша да је насмеје. Она је била малаксала од дугог и нервозног говора и сада се радо препуштала миловању и мажењу, пуштајући да јој сузе теку низ образе и да се састају на бради, као код малог детета.

— Леночка, срце моје!

На тераси је почела да свира музика. Са градских цркава, заједно са ластама, клизили су кроз потамнели ваздух звуци вечерњих звона. Као у средњем веку иста и данас. Соба је сасвим постала тамна и једино је Ленина плава коса блистала. Мића се диже

= Чујеш ли» Они долазе. Хајдемо доле.

— Не, не! Отиди ти сам. Ја ћу одмах доћи. Мало пудера.... — она се осмехну -

Оставши сама у соби, Лена упали осветлење и брзо извади испод књиге она два писма, па оно друго исцепа и баци кроз прозор. Затим седе и написа ново:

Поштовани Господине,

Ваше сам писмо примила, али Вам на жалост не могу дати никаквог одговора, пошто сте Ви претпоставили само једно и то по Вас повољно. Замолила бих Вас да ми више не пишете, пошто ми је непријатно да добијам писма од страних људи.

Лена ЈЉотић.“

Она брзо спакова писмо у коверт и не прочитавши шта је написала. Пролазећи крај портира, она га љубазно замоли:

— Сутра ћете препоручити ово писмо, молим Вас.

За столом је седело већ цело друштво. Олга је била нешто тужна, Катарина љута, Вељко се усиљено смејао, док се на страни Антун и Владимир нешто препирали. Једино су били добре воље Димитрије и Рачић. Наталије није било. Лена приђе столу, седе до Димитрија и умиљавајући му се шапну:

— Ја сам тако срећна, Бога ми!

Бранимир Ћосић

потез у његовој, Радипевој, дипломатској акцији, којој је циљ да да даха кобурговско комитаџијској Бугарској, угроженој од српских империјалиста...

С ким је странка; Са Радинем, који јој одређује улогу парламентско-дипломатског јатака бугарских комита, или са посланичким клубом, који хоће да буде главна трупа већини будуће Владе а који је толико скроман и несебичан, да ту Владу препушта државотворној демократској партији Г. Давидовића, и ако та партија није ни до паса ради“

ћевцимар

Могло би се помислити, да је то питање данас већ решено: странка, или бар њена већина, тамо је где су скоро сви њени посланици, сем јединог Радића. Али такво резоновање било би сасвим погрешно, Треба, на име, бити на чисто са карактером

радићевачких посланика. То су имперсонални по-