Pokret

198

покрет

Ђолитијеви демократи од 42 мандата спасли су 17; Нитијева фракција од 36 мандата спала је на 12; либерални демократи од 24 на 0; демосоцијале од 41 на 10; либерали (десница) од 21 на 0; националисти од 11 на 0; реформисти од на 0; пополари (клерикалци) од 106 на 39; уни. тарци од 82 на 25; максималисти од 40 на 22: комунисти су се дигли од 13 на 18; републиканци од 6 на 7; Словенци, Немци, сардинска група, нова сељачка странка и фашистички дисиденти добили су 10 мандата, а имали су 14. Над том партијском ситнежи уздиже се као џин фашистичка странка са својом вазалима, која је добила 374 мандата.

Дакле, ако ико, фашисти би са оваквим резултатом избора имали разлога да буду задовољни. Па задовољни и јесу, и судећи по изјавама њихових првака и по одушевљењу њихове штампе, то задовољство нема граница. Ипак има нешто што мути то одушевљење и што Владину партију изазива то лико, да ни ну првим моментима после извршених избора, није могла уздржати свој гњев на побеђене противнике. Одмах сутрадан после избора, у прошли, понедељак, фашисти су у Монци навалили на редакцију и штампарију локалног клерикалског листа и разорили их. Домови радничких синдиката, клерикалских организација и аграрних кооператива опљачкани су и опустошени. Слични инциденти су «се догодили и у још двадесатак места у околини Милана. У самом Милану, у ноћи од уторка, разорено је неколико социјалистичких клубова. Том приликом рањено је око 15 лица. У среду у јутро спречили су фашисти силом распродају социјалистичких листова. А читаво издање Согпеге деЏа Зега од тога дана спаљено је.

Тако су фашисти прославили своју победу, и то баш у центру Ломбардије, у колевци своје партије !

Тај њихов гњев постаје прилично разумљив, кад се изближе анализују резултати избора. Јер онда постаје јасно, да је фашистичка победа некако парадоксна. Као што је већ напоменуто, фа-

шизам је настао у Горњој Италији; ту се развио

и разгранао, ту је најдубље корен пустио. Одатле је бујао и успео да се натури читавој земљи. На против, Југ је остајао скоро недодирнут овим покретом, и кад су фашисти већ извршили свој државни удар, или како се то каже њиховим језиком: кад су спровели револуцију, то јест кад су добили Владу — на Југу их још увек није било. Водећи рачуна о овим „специјалним приликама Југа,“ на име о слебости своје странке у јужним крајевима, Г. Мусолини је морао примити конпромисне листе,

ва које је узео главне политичке личности с Југа, и ако ове нису у фашистичкој странци. Очекивало се с тога, да ће и у изборима фашистичка победа доћи се Севера. Догодило се међутим противно: на Северу фашизам се показао не само слабији него што су га званични оптимисти ценили, него и стварно слабији од удружене опозације. Видело се, да је снага фашистичког таласа далеко од тога да буде неодољива! Јер ево како изгледа та снага изражена у цифрама бирачких гласова: у Пијемонту, од 586.338 гласача, који су гласали, добила је званични листа 264.322 гласа ; у Ломбардији од 1,018.856 гласова 504.614; у Лигурији, 123.351 од 234.946; у Млетачкој провинцији, 302.156 од 663.061.

То није победа, а још мање овакав резултат може да значи триумфални плебисцит за фашизам, о каквом је говорио, и вероватно сневао, Г. Мусолини. Но и те резултате требало би знатно редуцирати да се добије истински број фашистичких гласача. Зна се, како и којим средствима фашисти умеју да „праве“ својој ствари присталице! И после избора они кажњавају места која су се рђаво определила; пре гласања њихова политичка педагогија била је још суровија и безобзирнија. И уза све то, фашистичке листе су у Горњој Италији, тамо, дакле, где је фашизам, како се обично тврди, национална религија, — ипак остале у мањини!

Напротив, на Југу, Владине „националне листе“ једва да су имале иоле озбиљнијих супарника. Ту је победа несумњива. У Кампанији, према 447989 гласова, колико је добила званична листа, једва се и примећује 19730 гласова популистичке или 13463 гласова комунистичке листе, — најачих листа опозиције. У Калабрији, Владина листа је добила 259683, а најача опозациона листа (Максималиста) свега 44439. Слично је иу Сицилији, где је за Владине кандидате гласало 484811 бирача, а за сву осталу опозицију ни трећина тога броја.

Према томе, ако је допуштено говорити о триумфалној победи, онда је то могућно само о победи на Југу. Али тај триумф нема никакве везе са фашистичком „идеологијом“. То је подједнако триумф Владе, сваке Владе, и локалних политичких величина.

ХЕЛИНИКИ ПОЛИТЕИА

То је нови назив Грчке, од како је проглашена републиком. По званичним податцима, грчки народ се 13. ов. м. својом слободном вољом изјаснио за републиканску форму државе. Плебисцит је, према званичним уверавањима, извршен свуда у најдољем реду и грађани су имали потпуну слободу гласања. Да пре избора откривена је нека завера, што је имало за последицу хапшење 18 виших официра. А пошто су данас официри најактивнији елеменат у грчкој политици, биће да и ово хапшење није остало без утицаја на резултат избора!

По обавештењима које даје Атинска Агенција, за републику је гласало око 60 од сто од укупног броја бирача који су гласали. Колики је број оних што су се уздржали од гласања, то се не каже. По информацијама из истога извора, монархисти су добили већину само у некојим окрузима Пелопонеза и „Континенталне Грчке“. На против, Тракија се скоро једногласно, а Епир и Македонија огромном већином изјасниле за републику. У Атини и Пиреју присталице републике добили су 75 од сто гласова.

Према овим званичним обавештењима, дакле, излази, да су најфанатичнији републиканци становници које је Грчка добила после рата 1912.—1913. године. Ту је, као што се зна, грчки елеменат прилично слаб; значи, према томе, да су уз републиканску идеју пристали македонски Словени, трачански Турци, солунски Јевреји итд. ИМ то је врло веро ватно, и разумљиво и без објашњења Атинске Агенције. Наиме, то становништво живи под сталним терором, и сваки и најневинији знак његове опозиције се квалификује се као издаја државе. Природно је онда, што се оно и овом приликом „опредило“ како су желели људи који данас имају власт