Pokret

ГОДИНА ПРВА БРОЈ 13.

26. АПРИЛА, 1924 Г. БЕОГРАД

бо

ФАКТОР НЕСИГУРНОСТИ

Идеализована истина изгледа друкчије, али без улепшавања и дотеривања ствари су стајале овако: у јесен 1918. године и народне масе, а и њихове политичке вође, имале су врло мутзе представе о уједињењу и заједничкој држави. Сама идеја уједињења, схваћена у оном обиму како је касније остварена, популаризована је у новоослобођеним крајевима, и то врло, врло дискретно и опрезно, тек при крају, последње године, рата. Дотле, уједињење је значило сасвим нешто друго. Словенци су сневали о уједењењу, али, у првом реду, о уједињењу словеначких територија у неко автономно „тело“, које би остало саставни део реформисане и реконструисане Хабсбуршке државе. Касније се овај неостварљиви идеал — јер је заиста у Аустрији био неостварљив — проширио, па се маштало о уједињењу Словенаца и Хрвата. Али само се маштало! Хрватски идеал био је другог рода: као и пољски, и он је био у себи контрадикторан: у исто време, и револуционаран и ултра-легитимистички. На основу некаквог свог државног права, Хрвати су тражили уједињење свих својих територија — то јест територија које су прогласили за своје — у једну државу, која би персоналном унијом могла остати у вези са Угарском и Аустријом. У тој држави било би места и за Словенце, Јер, они су, с једне стране, „планински Хрвати“, дакле према начелу националисти треба да уђу у хрватску националну државу; с друге стране, пак, анексија словеначких територија не би била у сукобу ни са хрватским државним правом. Истина, словенски крајеви никад нису припадали Круни Звонимировој, и зато се на њих нису могла ни протезати „неотуђива“ права те Круне, као што су се протезала, на пример, на Боку и Црну Гору и Босну и Истру до Рашке, Али покојни Антун Старчевић нашао је и овде излаз, У то време, почетком шесетих година прошлог века, кад је Старчевић израђивао своју концепцију, Босна, дакле, хрватска земља, била је још под Турском. Према томе, хрватски краљ, покојни Франц Јозеф, ни уз најбољу вољу није је могао присајединити Краљевини Хрватској. Али Босна је, по Старчевићеву схватању, „проневјерена Турчину“, на име дошла је под турску власт без кривице хрватског народа, · некаквом преваром у прошлости. За тај губитак, за ту „проневеру“, хрватски народ има право на »„доличну одштету“. А ту „доличну одштету“ за „земље проневјерене Турчину“, могу дати само територије Словенаца, територије „планинских Хрвата“, 0 којима је већ било помена у једном тако важном

акту као што је хрватска Прагматичка Санкција од 1712. године...

Као што се види, ни Словенци ни Хрвати Старчевићеве идеологије, вису у опште рачунали са Србима. Словенци су то могли, јер се њихове територије нигде не граниче са српскима. Али за Хрвате је ово био читав један проблем. Но Старчевић је тај проблем решио врло једноставно: објавивши

напросто, да Срба нема! Тако је он формулисао идеју српско-хрватског јединства...

Тек под крај рата, 1917. године, Старчевићева странка је примила српско-хрватско јединство, помиривши се и са српским именом. Али још и тада остала је у Старчевићевим идејама о држави. По тој модернизованој Старчевићевој идеологији из 1917. године, на територијама између Дрине и Драве живе додуше и Срби, који су исти народ са Хрватима, али држава која ће обухватити те територије, има да буде хрвашска држава, не хрвашско-сриска, или хрвелшиска пили српска, или хрвашска и српска. Том свом схватању странка је дала израза и у називу свог главног органа, који је носио име Хрвашска Држсава. Разуме се, ово модернизовано старчевићанство морало се развијати даље, и оно је, утицајем Словенаца, еволуирало врло брзо, остајући увек инкохерентно. Хрватско-српско јединство проширило се у хрватско - српско - словеначко јединство, а хрватска држава у Државу Словенаца, Хрвата и Срба. У бечком Рајхсрату је 30. маја 1917. од стране југословенских посланика дана „декларација“, у којој је та држава, под скиптром Хабсбурговаца, наравно, представљена као захтев читавог народа од Соче до Дрине.

У каквом би односу била та Држава Словенаца, Хрвата и Срба према Хрватској Држави, — о том нико није ни доспео да размишља. Јер, у брзо је и Мајска Декларација постала анахронизам, пошто је већ у лето исте године било јасно свима, да се уједињење може извести само после радикалне измене општег стања Европе. Ту истину Чеси су увидели одмах од почетка рата, а од 1917, године њихови посланици су и у Рајхсрату куражно бранили тезу, да је чешко литање једно европско питање и да његово решење очекују не од бечких Влада него од уговора о миру. За примером Чеха повели су се и Словенци и Хрвати. Али ударивши тим путем морали су напустити и „оквир“, који је уједињењу постављала Мајска Декларација, то јест морали су изићи из граница Хабсбуршке државе и наш национални проблем узети у потпуности, не заустављајући се на Дрини и на Сави. То су и учингли већ почетком 1918. године, и од тада, од марта месеца те године, народно уједињење за све словеначке и хрватске партије, изузевши незнатну групу франковаца, значи уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, уједињење не у границама некадашње Аустро-Угарске, него у природним границима, то јест од Соче до Вардара.

Таква је била еволуција странака које су се идеји уједињења најдуже одупирале и које су је примиле не срцем, него хладним расуђивањем. Оне су, као што се види, ту идеју примале постепено, онолико колико се у даном моменту сама собом натурала. Наравно, масе нису могле ићи у корак са овако наглим еволуцијама својих странака или њи-