Pokret

покрет 955

у Скопљу у току ове недеље. Као и прошлог пута и на овој конференцији ради бољег рада и сигурнијег успеха посао ће бити подељен на пет секција, које ће, свака за себе, имати детаљно и марљиво да проуче сва питања свога делокруга, како би могле исцрпно да обавесте конгрес, који ће на основи

ових реферата конструисати своје погледе на развој наших привредних односа, као и своју резолуцију коју ће упутити Влади.

Програм рада конференције је врло обилан и обећава да ће бити исто тако врло плодан. На њој ће дефинитивно добити решења сва данашња наша отворена привредна питања, управо то неће бити решења већ ће на овој конференцији привредници бележити јасно и дефинитивно своје становиште за свако конкретно питање и наставиће свој рад у томе · правцу апелујући на меродавне да акцептују и они даду или потврде предложене солуције. Питања има много, забележићемо само нека. Изгледа нам да саобраћајна и административна секција имају можда најобимнију задаћу. Решити данас проблеме нашег саобраћаја, управо решити тај скуп питања несумњиво да је врло тешка и деликатна ствар. Нас поглавито занима што се у делокругу рада ове секције, поред осталих, налазе и питања: саобраћај наше јужне Србије, ради њене боље везе са Солуном, и питање нашег саобраћаја на Јадрану. Када се код нас каже саобраћај на Јадрану и Јадранска железница претпостављају се неке имагинарне количине и имагинарна линија која везује срце Србије са нашим Јадраном. Недостаје једно прецизирано мишљење, у пркос конференцијама на Сушаку и захтева конгреса трговачких и индустријских комора, одржаног с јесени прошле године у Београду, о пројекту наше Јадранске железнице, који ће најзад бити на овоме конгресу дефинитивно продискутован.

Питање наших уговора са иностранством исто тако биће предмет дискусије и одлуке ове конференције. Најзад, као једна можда од најинтересантнијих тачака дневног реда конгреса, биће питање о организацији и стварању привредног савета, кога члан 44. Видовдански Устав предвиђа и који ни до сада није остварен. Још конгрес привредника у Загребу у својој резолуцији захтевао је стварање привредног савета, чија је задаћа преглед свих социјалних и привредних закона. У вези са овим питањем и условно за његово правилно решење изнеће се и питање унификације закона наших трговачко-индустријских комора.

Сваки сусрет наших привредника и сваки заједнички рад може и мора увек да се поздрави, јер он увек преставља догађај и за наш политички и за наш привредни живот.

ПОЗОРИШТЕ

ПРЕМИЈЕРА „КРАЉА ЛИРА“

Између вечера кад ово пишемо и дана кад ће се појавити наштампано, ко зна колико ће замерки бити учињено у равним листовима појединим глумцима који су вечерас итрали у „Краљу Лиру , и можда ће наше мишљење, после свих покуда (или похвала, са уобичајеном оградом да је све то добро, разуме се, „за наше прилике“) бити усамљено и изгледати чудно. Можда и неће, али "неједнако расположење које се на овој премијери опажало код публике навело нас је да ово помислимо, јер се у мишљењу једног критичара увек огледа мишљење једног, ма коликог, дела публике. Ово не значи да је публика на премијери „Краља Лира била хладна: далеко од тога. Аплаузи су били и честимн дуги, после последњег чина глумци су неколико пута изазвани, али

ипак се није шљескало колико наша публика (то је показала приликом последњих гостовања) уме да пљеска и колико је извођење ове Шекспирове трагедије заслужило. Јер представа коју смо вечерас видели била је збиља једна од најбољих ове сезоне.

Рамуме се да један, и то огроман, део заслуге за успех ове представе припада самом Шекспировом делу, несумњиво најтрагичнијем њевогом комаду („Хамлет је можда _ мисаонији, али зацело није емотивнији, и човечански дубље потреснији од Лара“, — рекао је, на једном месту у предтовору своме преводу ове драме, Г. Светислав Стефановић, а на другом месту: „Огромније трагедије људских страдања, осим

Еврипидових Тројанкиња, нема у светској литератури“). Али

- и глумци, који су у „Еомвеу и Јулији“ (били једва добри

(ваљла смо зато тада стекли уверење да је „Ромео и Јулија“ најдосаднија Шекспирова драма, као што смо данас уверени да је „Лир“ најснажнија), у „Едуарду Трећем“ добри, али не одлични, овде су били такви да ни најмањи део трагедије Лира, Глостера, свих лица на бини и свих нас шред бином није остао неистакнут од њихове и несхваћен од наше стране.

Још под утисцима Художественика и „Села Стеланчикова“ (такви утисци не ишчезавају за месец дана, ни за два, ни за много дуже време, мислили смо да нам нико, дуго и дуго, неће на нашој позорници дати трагедију приолижну оној коју смо тада осетили. Сад нам је тада у „Лиру , и то од наше позоришне трупе у коју смо ове сезоне имали прилике и разлога да почнемо да сумњамо.

Занимљиво је и значајно да ове вечери ни један глумац није био рђав, чак ни они за које смо навикли да по трешно схватају и лоше интерпретирају своје улоге; као ретко кад имали смо добар ансамбл, и као ретко кад, појединим смо се глумцима збиља дивили. Прво: Добрица Милутиновић, тај вечито куђени због театралности од оних који траже психолошку студију улоге, вечито стављани у ред „каботена“ зато што се допада широј публици Добрица Милутиновић. Он је дао пеихолошки простудираног Лира, трагичног и тако узбудљиво истинитог да му је ово можда најбоља улога, не изузимајући ни Отела,, чак ни Феђу у „„ивом Лешу“. Од момента кад се шрви пут појављује на позорници ла до последње сцене, ни у једној сцени се не губи и не попушта. Као и у „Живом Лешу, иу „Лиру“ осећате у самом гласу, У покретима Добрице Милутиновића трансформације које се врше у души јунака кога игра, и после сцене кад умире сви ашплаузи, ма како били бурни, чине вам се недовољни.

После Лира мора се одмах поменути Едгар кога је играо Р. Шлаовић, један од наших најталентованијих младих глумаца. Језовит у сценама кад изиграва лудака, одличан и у свим другим, он вас, нарочито у сцени у сеоској кући( најбоље датој од целог комада), убеђује да пред собом имате трави таленат. Б. Николић у улози Кента, једног од главних носилаца етичке идеје у „Лиру“, Д. Гошић у улози Глостера, најтрагичније личности поред Лира, В. Јовановић у улози Албенија, Ристић у улози Освалда одлични. М. Исајловић би био одличан да није на лицу увек имао неки кобан израз којим је хтео да потенцира трагичност своје улоге. Шекспиров Будала је довољно трагичан сам по себи да му није потребна та трагична маска; лудости које он говори довољно су горке да би глумац који га игра морао њихову горчину да истиче озбиљношћу гласа којим их говори, — кроз смех су још горчије. Нарочито, Будали нису потребне сентименталности као она кад у првом чину љуби Кордељијину хаљину. И Драгутиновић греши у истом смислу; он често заборавља да је „његова улога лупешка меланхолија“, како каже на једном месту, да је Едмунд паметан шокварењак, по мало ироничан, коме није потребна маска мрачног макијавелизма на лицу да би се осетила сва шодлост његових шланова; иначе је у већини сцена добар. Све три жене су врло добре: Г-ђа Дугалић блага и светла како се само може пожелети, Г-ђе Марковац и Врбанић одвратне (као Тонерила ш Регана, разуме се) како се само може пожелети: све три имају одличну дикцију. Добри, у мањим улогама, Богић, Милошевић, Ајваз, Хаџић, Петровић, Биволаревић и т. д.

Режија добра, сем буре у трећем чину, по мало смешне, у којој су громови били тако чести и јаки да су се глумци једва чули, Ке. КС.