Pokret

покрет 257

тограф јер су имали прилике да виде само лоше филмове; ови последњи само једним начином могу бити придобивени за филм: ако им се покаже неколико најбољих кинематографских продукција. Чланци, у сваком случају, неће много помоћи.

Све друге, оне који не воле једну врсту филмова или налазе да филмска уметност није достигла свој последњи степен развића, што је несумњиво тачно, не можемо убрајати у непријатеље филма. И дужност једног филмеког хроничара је да тима указује на добре филмове и да их обаве- штава о новим успесима кинематографске уметности. Не обзирући се на онај мали број филмофоба који ће увек постојати, он има да посвети сву пажњу биш онима који воле филм, да помаже, колико му је могуће, стварању шравилно укуса, да брани, не филм уопште, јер је то непотребно, већ поједине добре филмове, да би обратио шажњу на ЊИХ, и да се бори против рђавих филмова. Ако то савесно ради (поред савесности, разуме се, предпостављамо и разумевање), он може учинити много више него бранећи саму кинематографску уметност којој данас више нису потребне рекламе, јер сама себе довољно рекламира. Делта

КЊИЖЕВНОСТ

ВЕРКА ШКУРЛА-ИЛИЈИЋ

Шроштле године маја месеца у Мисли под уредништвом ДР. Ранка Младеновића појавила се једна чудна и мутна достојевсковска песма од Верке Шкурле-Илијић. А сасвим случајно, доцније, један од заинтересованих њеном литературом долази до рукописа збирке песама и књиге новела. Одмах од тих новела једна буде штампана (Кућа до гробља) у Раскренпци, а касније и Митрина имовина у истом часопису. А кад је Мисао расписала конкурс, ове године, за драму, приповетку и песму, без знања и дозволе саме песникиње приповетка Хан буде послата, пи она једино и добија по истеку конкурисања награду.

Рађена 1897 год. на острву Хвару у Далмацији, шутујући и живећи по Хрватској, нарочито дуго у Босни као учитељска кћи по селима, Верка Шкурла-Илијић имала је шрилике ла свој таленат изрази кроз живот умерица пустих села Херцеговине и Босне. И зато ако су њене песме, а нарочито приповетке црне, тврде и круте, то је од бујности њеног талента, неизломљеног ни једном школом, сувом литературом и правцем, а ако је јака у изразима то је од горке вере њених убеђења.

Данас, Верка Шкурла-Илијић, срећом околности свих оних који носе у себи дар божји сваком неподарен, далеко од својих дратих ханџијница и млинара, убогог сељака и жена, остављених друму и јаду, седи у Загребу и убија младост и таленат дајући часове француског језика, за насушни хлеб.

Милица Костић КОМЕНТАРИ

ЈЕДАН ФИЛМ И ДВА ЧАСОПИСА

„Видео сам бретонске стене, облаке који доносе магле са јужног, леденог мора, и по које стабло, чију ћу непознату боју однети у дужицама својих очију да је распем по нашим пропланцима. Ко зна нису ли невидљиво већ одавно у вези, и није ли и то љубав.“.... „Ове је у вези и све се слива. Све се слива у бескрајан видик и мир. Предамном тече и стари за: лив, тежак и мутан, сасвим као наш Дунав, мокри и модри, троми пуж мога завичаја, што пузи, са старим градом На себи, у небеса. Све су љубави у вези.“ к

Читао сам то, пловећи Дунавом за Беч, једног летњег дана, на крову лађе: неколико страна дивне српске прозе, низове речи који спадају у најлирскије што их има наша литератуга: Еатејеге, путопис Милоша Црњанског (у „Новој Европи“. од !. јула 1921). Ставио сам тај навод на чело ових ланешњих коментара. да бих оправлао, ако је оправдање усшште потребно, начин којим ћу данас писати ову недељну хронику. Као да бих хтео том светлошћу која ће се са врха расипати неисцрпно кроз ове редове, да покажем да не доводим насилно у везу све што ћу споменути, да су то увек исти куцаји људског срца и исто питање живота. РМеепе Опен Ја КосћеЏе млади Француски песник, написао је недавно: „И ту а ашип зије! шттепзе, [25 разчопс“. И према томе нећу никада скренути с пута, јер једини је тул. пут наше крви. То оправдава узалудност и излишност многих наших покрета, учињених љубави ради, тајне, смеха, заноса ради.

Јубави ради сагорело је још једно девојачко срце. Јер док се Боград над разливеним рекама сластвено натапа пролећем, немарно, (и црвена застава, рвога Маја се ове године

мирно лепршала), чаробна поезија оживљеног платна потресла се једном недостижном трагиком: Пола Негри итра у Пламену. Београд давно није доживео такву уметност на филму. Опростите ми што нисам одолео задовољству да уврстим у овај репертоар човечанских узбуђења и песама и тај лепи, патнички девојачки лик коме је ненадмашна режија и чудотворна интелитенција Ернета ЈБубича дала тако патетичну и тако заносно кинематографску вредност. Успех овога филма не лежи у стилизацији декора, („калигаризам _ је шипак био погрешан шут), нити у теми саме филмске приче, ша чак ни у игри глумаца (изузев болне, победне и сатрвене љубавнице Поле Негри), колико у режији, која је низ проналазака, која је у непрекидном стилу, која, је састављена из безброја детаља скупљених фантазијом и разумом Ернста Љубича. Он осећа режију чисто кинематографски и то је (изузев опет Полу Негри), највећа врлина овог филма, не осветљеног већ натошљеног, птрожетог светлошћу, и богатог свим филмским (иокуствима, (угао под којим се снима, 2105 р]апз. ритам филма који се добија брзином или спорошћу покрета, начином на који се распоређују слике, величином њиховог трајања: декупаж опромно утиче на узбудљивост филма). Можда мало одвише дуг. Али је необично леп зато што је тек шосле битке задобио своју чистоту, своју упрошћеност, тек после тређеног пута: Немачки филм је прво искривио своје декоре, начинио фантастичном своју светлост, сломио своје глумце у гримасе, — да би ЈБубич могао да прође кроз тај дух, да га се отресе, да поново стекне право на реализам, (на тај неореализам, надреализам, који одуховљава неочекиваном поезијом сву праву модерну уметност Пабла Пикаса, Стравинског... — Задржавши стечено искуство у пластичном деловању декора, У могућностима. осветлења, у неисцрплости израза људског лица. То ће вам можда бити још разумљивије из ове анегдоте, коју прича, Жан Кокто, кога сам још недавно толико волео и чији успех који сад ужива ипак не поништава истину извесних ствари које је рекао. Анегдота је из мале књиге о музици Петао ' Арлекин, која је изашла 1918. Књижица је против Вагнера; али и Вагнера сме да напада тек ко га јепреболео. (Има истина болести које можемо преболети не одлежавши их, али то је привилегија оних којима је датум њиховог рођења омогућио да дишу у том погледу пречишћен ваздух; (не почиње се увек од Кулина Бана и једна је тачка увек полазна, — ми смо сви а приори против Вукових шротивника, на пример.)

Коктоова анегдота: „Гледај“, говорила је једна г0спођа своме мужу, пред једном од катедрала Клода Монеа (имтресионистичког сликара) „ово је футризам.“ Али је додала: „Изгледа као сладолед који се топи“. То је то госпођа тачно рекла али није била стекла право да га каже“.

Антун Бранко Шимић стекао је срећом право да говори онако како то чини у првом броју Књижевника који је пре неки дан стигао у Београд. Платио је порез екопресионизму и сал може да га се одриче. Тек кад се зна да је чланак Уметник и Филолог писао човек који је 1919 негирао за. повести граматике и синтаксе, он добија свој пуни значај. Тако је и та култура, та нова упрошћеност, та белина, добијена тек сливеношћу свих “ боја, довела у везу Љубичењ филм и Шимићеву ревију. Иначе сам мислио да их саставим само на плану трагизма „који је првобитно требао да доминира ову данашњу хронику. Уосталом и овако је можда над њом то болно небо патње. Зар нисам говорио о Пламену, Тде једну декласирану девојку, од првог сусрета са човеком кога све _ конвенције чистоте чине за њу неприступачним, до последњег скока кроз штровор у смрт прати једно несавладљиво проклетство. Праву неправду таквог положаја. у друштву видео је Карл Краус: Шимић је у првом. броју Књижевника започео један чланак о том усамљеном, храбром борцу. Он пише, једини сарадник свога часописа, у Бечу, и то је писање читава трагика идеализма, заноса ради, као што је и девојка коју игра Пола Негри (не могу да је се ослободим) живела и умрла љубави ради, заноса ради.

У последњој свесци Српског Књижевног Гласника показује нам Сибе Миличић да су тако живела и умрла и Трп брата у заносу: св. пустињак Антоније, Дон Жуан и Дон Кихот, и неколико страна- даље опет једно срце гори у заносу и ако себи говори:

„Време је да срце ово стане...“

Оно је пре сто година стало за навек, јер је Лорд Бајрон умро 19 априла 1824 и као игром судбине, три месеца раније завршио је своју последњу песму стихом:

„На почипак лези“. Та трагична песма „идеалног заноса“ зове се Данас павршујем тридесет шест година (превод Исидоре Секулић).

авина вонев у