Pokret

ПОКРСТ 245

бочним странама, она је била у висини првога спрата куле — али без комуникације са њим. Из ње се пело степеницама, чији се остатци још виде узидани по источној фасади, у капелу на другоме спрату куле. Тек из ове капеле силазило се, кроз дрвени под, у простор на првоме спрату куле, испод ње, — крипту. У висини ове капеле био је други спрат ексонартекса, но овај спрат у ствари није био ништа друго до тавански простор и није могао имати прозора на бочним странама. Могло би се узети у комбинацију још једно средње решење, а то је да се тек други спрат над ексонартексом сужавао на ширину куле а катихумена на првоме спрату остајала да заузима сву ширину западне фасаде цркве и њених параклиса, али против таквога решења говоре поменути рецкави остатци уз ивице куле, остатци забатнога зида који као да је достизао висином чак таваницу овога другог спрата, док би, да је овај спрат имао на томе месту уздужне зидове, тај праг смео ићи само до пода његовога а ти уздужни зидови морали бити дигнути изнад четири средишна ступца и консола доле на зиду приземља куле, како би уздужно имали бити чиме ношени; међутим трагова таквих зидова изнад консола — дакле на јединоме месту где би се они морали налазити да су зидови постојали — нема. Против оваквога решења говори и то што онда катихумена не би могла имати са стране прозоре, јер би туда баш ишао онај нижи степен крова.

Сопоћани су копија Жиче, само је модел перфекциониран. Милешева је у међувремену већ издигла кубе ближе слемену, остављајући лево и десно мале степене крова, а сви споредни простори, додавани постепено уз бокове брода цркве, сада су нивелисани под заједничке ниже бочне кровове, који целој грађевини дају изглед тробродне базилике. Напред је била иста комбинација ексонартекса са кулом — и овде додата тек по довршењу саме цркве, што се види по различитоме материјалу и зидању а нарочито по пиластрима призиданим преко мермерних довратника споља поред врата нартекса — полазећи с једне стране са ова два пиластра а с друге са слична два призидана уз источну фасаду куле, ишла су уздужно изнад приземља ексонартекса два смела, у темену изломљена, лука (от 75 распона).

Док нам код Жиче засвођавање приземног про-

стора њенога ексонартскса са девет крстатих сводова (чији су трагови данас само темељи четири средишна ступца и консоле на обимним зидовима) не даје распоред горње конструкције, дотле нам два уздужна лука код Сопоћана дају права да верујемо да су они леђима својим могли носити она два уздужна зида које катихумени Жиче нисмо могли дати. На западној фасади цркве ми видимо — не прозор као онај између нартекса и наоса — него отворену бифору са зиданим стубићем — галерију — којом је катихумена гледала у нартекс цркве (трагови двосливнога крова, на малтеру западне фасаде цркве, испод ове бифоре, морају се одбацити као остатци неког познијег провизорног покривања). На Ј.-И. и С.-И. ивици куле видимо остатке наслона калканског зида ексонартекса, у висини скоро до пода ове катихумене, а на спољној страни источнога дела великога уздужног лука видимо и остатке свода који као да је ослонац катихумени пружао и са стране ових лукова; по томе би се

дало закључити да се катихумена ширином својом није задржавала над тим великим уздужним луцима изнад приземља, већ да је имала бочне зидове чак у продужењу бочних фасада самога брода цркве (што би потврђивао и хоризонтални праг пода на малтеру зида цркве, лево и десно у висини доње ивице бифоре). Томе се не противи ни распоред стубаца који су, доле у приземљу, носили крстате сводове, и од којих се средишни налазе баш у тој оси; само би се онда морали замислити — поред ових између врата црквених и куле — још два овако велика уздужна лука између ].-3. и С.-8. угла цркве и средњих стубаца на западној периферији нартекса. Ова четири уздужна лука носили би између себе три крстата свода, разапета над правоугаоним основама, а остатак приземља био би засведен са шест нижих квадратних крстатих сводова. Средњи део имао би кров, рецимо, у продужењу крова главнога брода, док би бочни делови примили продужетак нижих бочних кровова црквених.

Из овога се види колико би деликатан посао био, и колика одговорност (историјска) архитекте, који би подузео реконструкцију ових важних делова, данас потпуно у рушевинама, наших великих средњевековних споменика.

А. Дероко

Па ЈЕ ЛИ4

Под Тврдимића бентом висили су, преокренути на главу, мали зачарани дворови, чардаци, куле и звоници од бела леда, а под њима је црна вода запењено окретала сва колеса Остојине ниске воденице. На отвореним вратима седи млинар. Високо засукао грубе рукаве своје кошуље.

Седи тако као да на та врата не веје љута студен косе беле сметове, загризајући у тамну румен његових образа. Седи Остоја млинар и равнодушно гледа како с брега силазе људи планинштаци, гонећи на пазар мршаве краве и ситну телад што плахо посклизује нејаким папцима по леду силазећи низ залеђено бело грумење изривене цесте. И гледа како им је на бедна леђа напало толико снега, да је већа гомила смрзнута снега на телету, него теле цело. Али је невоља Остоје Тврдимића одвише голема да би пожалио човека или животињу. Изненада — Бог

је зар грдном том раном шинуо човека — умре му јесенас жена Јефталија. А не би Јефталији, жени његовој, пара у девет џемата.. Те остадоше тако Остојине две кћери, побратиме, ко две златне јабуке. Лако ти је њему Радојци, великој девојци; за њу је мати и рухо сакупила, удаће је о јесени. Али Јеленка, дете, још му је за козама. А ко ли ће, кад оно козарче сађе са лескових коса, са стрмих гајева по висовима, те девојци доба дође седати за стан и ткати рукаве, ко ће је поучити, ко ће сврнути у белу кудељу те од свију сеоских девојака најцрње и најнемирније очи, и увртити у танко вретено те лепе опаљене прсте, ко ће учинити да се умире њене руке, када не буду више махале гранама дрењка за дивљим 40пором шарених козаг Ко ће узвитлану вечно забачену главицу женски погнути пред станом, ко ће је саветовати какве ће шаре уплетати кад стане млада