Pokret

248

читошћу брзом и конфузном стао јој је много нешто говорити, зли нити је Племка штогод разумела, нити се уопште мицала, само се сва ништила, сва се разилазила под вољом јачега, а свачија воља била је за њу воља јачега. Она је била жена без речи. Није никада говорила. Шта да каже» Свако има нешто свога да рече, а она није имала ништа свога.

И многе је вечери Иле католик отискивао тако врата невине собе у Симеуновића кући, на којима није било кључанице ни кључа, и многе је ноћи насмејани Далматинац унишао бледој жени Гавре Симеуновића. Али једне ненасмејане вечери мораде Иле пртити торбу и одлазити... Рат је кидао све нитим само је командовао: десно или леве. Он оде а Матија опет пође живети у Далмацији, те тако село одахну очистивши се од католика.

ЧИЧА ИЛИЈА

Б. ПЕТРОВИЋ

Племка, која није од себе одклањала ништа, примала је побожно све на свету у целости онаково каково је долазило, па тако и рат и ненадни одлазак Иле.

Отопише снегови, прођоше сијела, дође и доба да се сазивљу мобе на окопавања младих кукуруза. Зваше је на мобу. Она никада ништа не одклањаше. Пребаци дакле мотику преко рамена и упути се Лубуриним њивама, на мобу. Виде моба како се Племка тешко сагиње над мотику. Мозговима блесну

чудна сумња... Стадоше је пасати очима по струку,

покрет

полецну се моба сваколика у једној секунди, као да је кроз цео ред сагнутих сељана било муњевном жицом без речи провучено: Племка је грешна! Та мисао заједничка и многострука, одвећ је гласна и одвећ интензивна била, а да је танкоћутна Племка не би била осетила. Она је осети и ћутке пред свим тим очима на тихом свом лицу издржа сву срамоту свога греха, ни не помишљајући на то да кога покуша преварити.

Стадоше се домишљати, и многом заигра рука у ножевима о ласу, када неко добаци, да је Иле католик пречесто шврљао око њених пластова и у свако доба. Али кад размислише, не хтедоше у то веровати.

И кад се роди дете, уђе једне недеље Племки под кров сеоски кнез, да упита. Она га лепо прими, Бога му прихвати и у руку га пољуби, те кад чу што је пита, она одмах каза да је отац њена детета: Иле католик.

Не потраја ни месец дана, а оно кириџије сре-

тоше једног јутра где се сеоским путем жури оријашки млади војник. Мештани се с њиме упитивали и целивали у образе, али по њиховом брзом одмицању и збуњеним речима видио је он добро да су сви у некој неприлици. И Гавро мишљаше: то је зато, те му оно јесенас умрије од жалости за њим добра старица мати његова и због тога што је зацело сваки од њих некога изгубио. Изменио зар рат и Трнове, село његово. Ту га одједном подиђе зла сумња да није можда умрла и Племка, жена му. Да није пуста срамота мушкој глави за жену упитивати... И зато Гавро узнемирен заграби журније, журније...

Племка је већ била дочула да јој иде човек. Она изнесе бешику са дететом, брижно покривену, пред кућна врата, и гледаше погнуте главе одоздо на горе.

Зачуди се човек, прескакајући преко скакала на плотовима, што ли то њега жена пред кућним прагом дочекује» Примаче се човек жени и она га пољуби у руку и разгрну бешику. Гавро се трже, узмакну, те је ходао у бунилу некуд унатрашке, док не дође и на собна врата и нађе се под иконама.

(Он се за чудо ипак брзо сабрао. Скиде пушку са рамена и узе јој мирно прегледавати цеви. Племка је ушла за њим. Стоји и не миче се. Чека: Он тресну пушком у страну, примакну се жени, и с обим је рукама полако опколи око врата као да нешто мери. Састави јој палце под гркљаном као да је хоће задавити, али не стискаше руку. А да је само једном стиснуо, танки њезин врат не би одржао главе и... Она је на то чекала и још је главом брзо одмакнула убрадач и подбратком размакла пресавинуте његове краје, да му буде лакше и згодније кад хтедне стегнути. Тек све је то било непотребно, јер се догодило само ово: он јој гласно пљуну равно усред лица и оде пут села.

У селу му све одмах рекоше, и што је и како је, то јој дође од човека глас: нека му с места чисти кућу и огњиште.

Она извади дете из бешике, лепо га пресави у чисте пелене и нове повоје. МИ наједном се обазре, те се на мркоме зиду старе куће оцрта њен тајанствени профил. Ту у тој соби, прислоњена уза зид на дрвеном иконосу, стајале су иконе у једној ниши под самим стропом. Све те иконе једну до друге окружавала је поцрњела ограда иконоса, што је израђивао у планини давни неки чобанин уз своја стада. И стада и чобанин исчезоше пред много векова;