Pokret

262

ПОКРЕТ

ности, да равна радом Скупштине према свом нахобењу, и да у свако доба својим ветом тај рад пресече! Овако перманентно парализован Парламенат, наравно, не би био никакав Парламенат. Но-од стра-

нака које такве услове постављају Парламенат се, као законодавно тело за читаву земљу, и не жели.

Није се желела ни заједничка Конституанта. По њи-.

ховој концепцији, наша Уставотворна Скупштина имала је бити нешто као састанак три делегације: српске, хрватске и словеначке. Па и Устав који је она требала да изради, да се изишло до краја у сусрет њиховим жељама, вероватно би подсећао на содепапе Лиге Народа или штогод тога рода. А и наша национална заједница не би била ништа солиднија од овог дела покојног Вилзона које је у пракси толико безначајно да скоро и нема противника. ~ - Најзад, да примимо и претпоставку: да бисмо могли очувати своју независност и да би наш народ имао све услове развитка и напретка и поред оваквог педног „Устава“. Не би било тешко помирити се ни са елиминисањем Парламента. Давно је, и на Балкану, "отишло у заборав доба идолатрије репрезентативном систему, парламентарном режиму, општем бирачком праву итд! Сва та некадашња божанства, компромитована још пре рата, после великог потреса који је преживела Европа нису успела да васкрсну! У Русији је диктатура, у Италији такође, у Маџарској, Грчкој, Шпанији, Бугарској, Турској исто тако, а питање је да ли немачки Рајстаг не би сутра одувао какав црни или црвени диктатор, да нема обзира на Савезнике и фрацуске трупе на Рајни и у Руру. Могу, дакле, народи да живе, и некоји не рђаво, и без Народног Представништва старовремског типа. Није, према томе, оно услов хармоничности политичког живота на свима географским ширинама и дужинама.

Могућно је, да су и наше прилике сасвим специјалне и да им не одговара ова институција. Можда бисмо и ми са мање трвења и трзавица пролазили, да немамо Скушштине, или да немамо једне "заједничке, централне Скупштине, ове какву имамо данас, а коју не желе ни Г. Корошчеви Словенци, ни Г. Радићеви Хрвати. Јер, истина је да је наша историја, кад се узмемо сви у целини, и Срби и Хрвати и Словенци, једна прича за себе, коју бе о(стали европски народи тешко моћи да схвате. (један народ коме је требало преко хиљаду година да се уједини у једну државу и који за безбројни низ векова није успео да смисли себи име!) Стога је сасвим лако могућно, да и наш политички живот изискује друкчије инструменте него што су они који су Британци удесили за себе.

#

што што ће одменити ове институције, кој

Али ако је то случај, онда треба да имамо не| је смо по-

зајмили од Запада, а које нам данас не конвенирају.

· Можемо бити без Парламента, али под - условом, да

нађемо нешто што ће ове послове које он данас обавља, вршити барем не горе од њега. Колико је у јавности познато, на српској страни не зна се, шта би било и у чему би се састојало то боље. И зато Срби примају Парламенат, и овакав какав је, то јест више рђав него добар, као најмање зло. Најмање већ зато, што нам је оно познато и искуством до дна измерено. Али клерикалским Словенцима и републиканским Хрватима то наше најмање зло је неподносиво зло. У њиховој штампи се наш Парламенат приказује као нека одвратна балканско-турска карикатура једне европске установе. Право би с тога било, да нам дођу с пројектом нечега што неће бити кари катура, и што ће од овога што имамо одскакати од прилике онако како од наших блатних река- које се зову путеви одскачу лепе цесте у Словенији. То ново, разуме се, не може бити некакав модернизовани Парламент, јер ни словеначки ни хрватски партикуларисти неће заједничко Представништво ни у којој форми. С тим смо на чисто. Дакле, место Парламента нешто друго. Шта» Аустро-Угарска је имала, за „заједничке“ послове, нешто што нико није · тачно знао рећи шта је: тако зване Делегације, то јест Одбор маџарског Парламента и аустријског Рајхсрата. Можда тако нешто замишља Г. Корошец и за ову земљу > Што се тиче Г. Радића, који воли да се позива Енглезе, он би, вероватно, хтео да и ове наше „међународно признате територије“ буду онако широко автономне као што су саставни делови Бри-

танске Империје. Британци за своје заједничке по-

слове имају само — империјску конференцију, то јест састанке премијера Вел. Британије и свих Доминиона. Да ли ми треба, и у овом, да имитујемо Енглезе 2 НЕ Добро, и то би био некакав систем. Како би он функционисао код нас, које би биле његове добре стране и у чему би он био бољи од овога данашњег, то би имали да нам изложе проповедници тог новог систематизовања наше „међународне признате територије“. Али на то смо до сад узалуд чекали. Место новог система, Г. Радић нам проповеда некакву бекташко-лутеровско-бољшевичку етику. И зато морамо и даље да будемо задовољни са овим

својим бедним Парламентом и Парламентаризмом.

Јер сем тога остаје нам само још једна могућност :

диктатура безимених диктатора. А то је, несумњиво, гора могућност.

ТЕРЕТИ и

Бежала је влажним гајевима по лањскоме лишћу, а кад клону, полеже дете у папрат. Другога дана једва је нађоше кнежеви чобани и казаше јој да јој кнез Митар поручује да се склони у ону празну бараку у ракитама.

Била је недеља и много се докона света сакупи пред том бараком.Између свију њих прође Племка, са дететом у рукама, и уђе у бараку. Те недеље у свим хановима околице није се ни о чем говорило него о Гавриној жени Племки и њену шокчету, али сутра је био већ понедељак, и све је на оно двоје живих људи сасвим заборавило. И три дана нит је

јела нит је пила, док јој једину брату близанцу не би у планини жао сестре рођене, и он јој по неким чобанима спреми врећу сламе и неку поњаву, да огрне себе и дете, и посла јој да што заложи. Ал оцу њену, љутом змају, старом Кулашинцу, није се смело ни споменути неверне кћери. До три је пута већ седлао ђогата и спремао се у Трнове у клање, те га тешком муком одбише да не иде, да не коље.

И тако ето поче грешна Племка живети свој

живот бедних губаваца, којих се болест не може

ничим излечити, а није било Назаренца да пролази уз рубове белих трновљанских ливада и благо за-