Pokret

304 | покрет

дови шојединих карикатуриста (што је већ сад постипнуто), већ и по броју талентованих људи који се баве карикатуром.

Кад се говори 0 развитку карикатуре код нас после рата, морају се на првом месту поменути имена Петра Ерижанића-Пјера, Драгослава Отојановића и Богосава ВојновићаШеликана, до којих је највише заслуга што се карикатура, код нас одомаћила и постала тако вољена. Пре рата се карикатура сводила (на цртеже ју „Брки“, „Ђаволу“, „Весељаку“ ин друпим шаљивим листовима. После рата се почело са прецртавањем слика из француских шаљивих листова, дневни листови су доносили с времена на време по који оригиналан цртеж, и тек постепено «наши, домаћи добри карикалуристи, почели су чешће да се јављају и да се упознају са широм

ПЕТАР КРИЖАНИЋ Г. ЂИВО-ВИШИЋ тубликом. У „Демократији“, „Бајацу“, „Југословенском Народу“ појавили су се трви цртежи 6. Војновића који је доцније у „Новом Листу“, под именом „Пеликан“, стекао своју верну публику; Д. Стојановић, познат оном (делу 'Орба који је за време рата био у Француској по одлично (рађеним биоскопским афишима, дошао је у Београд и шочео да ради у „Времену ; Петар Крижанић-Пјер дошао је из Загреба и постао одмах познат београдској публици, прво са својих цртежа у „Новом Листу“, лоцније преко „Политике“ где још и данас (ради. На почетку ове севоне ова тројица су имали намеру да приреде једну заједничку изложбу; доцније је њихову идеју узело Уметничко Одељење Министарства Просвете, развило је, и тако је дошло до ове прве изложбе домаћих карикадуриста. Шјер, један од највише достојних пажње на овој аложеби, дао нам је овога пута да видимо само једну страну његовог талента, не изложивши ни једну композицију. Он се ограничио на низ портрета познатијих личности из политичког, уметничког и новинарског света. Шјер је можда најмање „вицкаст“ од свих излагача, али (необично снажан као уметник; његови су радови психолошке студије а типови

скоро бесмртни. "По је једна од најглавнијих његових особина, особина коју он поседује у највећој мери од свих наших карикатуриста: он ствара типове који се намећу, који остају, и који су дефинитивни. Тип који је он створио урезује се у шамет свакога ко га види — почиње да живи; од дана кад га, створи, човек који је карикиран постоји за вас само гладан кроз Шјерове очи. Као што су Поенкаре, Доде, Шарл Морас које је створио француски цртач Х. П. Гасје тако снажни и дефинитивни да после њих фотопрафије ових људи сасвим друкчим очима гледате него шре, тако на пример Г. Симу Џажтдуровића не можете после Шјеровот пртежа да видите друкчег него што та је Шјер створио. И осталим карикатуристима 'остаје да га копирају, ако су слаби, или да врше крајње шапоре да усаврше своје оригиналне типове, како не би давали утисак рђаво погођених типова, ако су оригинални. Још нешто: један критичар, говорећи о Шјеру, поменуо (је Бувера; то може изгледати чудно онима који знају спољни облик Руверових цртежа и који виде разлике које постоје између њих као између свих оригиналних талената, али у том поређењу ПЛ. Крижанића са Рувером пма много тачности. Они имају једну битну одлику заједничку: то је оно подешавање начина пртања трема шртаној личности којим се наглашава оно што ни израз лица ни став тела, не могу да дају. Као што су Руверови, тако пеихолошки тачни, типови цртани једни дебелим масивним линијама, лруги неодређеним дрхтавим потезима, трећи оивичени скоро самим тачкицама, тако се и код Шјера технички проседе мења, према, личности која треба да буде натртана. Довољно је упоредити н. пр. Г. Воју Јањића са Г. Ђивом Вишићем, или строгост

линија у слици Г. Станоја Отанојевића са шаренилом слике.

Г. Густава Крклеца, па видети шта све Пјер тим мењањем начина цртања постиже. :

. Војновић-ПЏеликан је много мање компликован. Он не решава проблеме, није сатиричар нити психолог, није дошао ни до техничког савршенетва, али је јелан од највимпатичнијих излагача. Он ма тако ведар хумор и тако може да погоди жицу београдске публике да. му је осигуран успех код свих посетилаца. Баш својом некомтликованошћу и својом гаврошком духовитошћу у којој има нечега специфично београдског, он је ближи публици од многих других излагача. Штета је само што није изложио више својих уличних „гужви“ — са жандармима, пиљарицама, општинским чистачима, арншаутима тестераштима... — у којима је најјачи. Треба. нагласити ла је Пеликан самоук и да никад није озбиљније студирао цртање: кад би трудом или школом стекао више технике, он би постао најомиљенији пртач-хумориста кол наб.

Драгослав Отојановић потпуно се разликује у жанру п од Шера и од Пеликана п представља сасвим засебан шра вад. Док је први од ове двојице психолог а лрути хумориста Стојановић је декоративац. У његовим цртежима нема пси хологије, једва има нешто правог хумора, али зато су његове линије и боје «врло пријатне за око. Он је по свој прилици имао додру школу. Правилно се развио, научио је много добрих ствари од Француза међу којима је годтнама радио и стекао велику вештину руковања оловком и бојама. Само, својим данашњим радом, на који га натерују прилике ш потребе живота, =— цртањем свакодневних карикатура за лист — он је на путу да (упропасти свој таленат. Кад би било могућности код нас (а на жалост још је нема), да се један човек посвети израђивању насловних листова за књиге и ноте, шрављењу афиша, и да не мора да ради послове који нису за њега, Стојановић би могао потпуно да развије свој таленат декоративца и да на том пољу буде ненадмашан код нас.

Од осталих излагача нарочиту пажњу заслужују Госпођа. Бета Вукановић, Г. Г. Бранко Петровић и Уводић. Госпођа. Вукановић, најстарија наша карикатуристкиња, изложила је приличан (број духовитих слика људи познатих Београду. Виртуозно рађене, шеке од њених слика су савршене у своме жатру: ђенерал Зечевић Госпођа Милојевић на шример потпуно су успели. Бранко Петровић“) није послао своје нове радове на изложбу; приређивачи изложбе покупили су оно што се нашло у Београду и стога смо видели само пет његових слика од којих најскоријој има најмање пет подина. Да ли је кривица до самог уметника шли до приређивача не знамо, тек штета је да нисмо видели скорије радове овог јединог домаћег карикалуристе који већ ужива светски глас. Г. Уводић је изложио своју мапу амајсторских радова (све портрети) од којих се истичу „Идила“ (Иво Војновић), „Последња поза“ Милана Беговића и слика Мештровића,

8) В. у 15. броју „Покрета“ чланак о њему и репродукције његових новијих (радова.

|