Pokret

Т. Коњевод добро рукује бојама али је неоритиналан. Има добрих особина али нема једну врло потребну за карикапуристу, — а то је стид. Ни мало мучен савешћу, изложио је кошије слика чији се оригинал налави на неколико корака од његове слике, а од тога је могао у своме интересу да се уздржи. Г. Ракамарић опет има ту добру црту да има свој оритиналан жанр. Али његов начин цртања је врло опасан; потребно је велико савршенство и сигурност потеза па да слика буде добра; силуета јединог типа познатог нашој публици — Никца од Ровина — није нарочито успела; можда су слике уметникових суграђана боље, али то не знамо. Иначе његов ајутопортре добар је као декоративна ствар.

Т. В. Жедрински је, супротно Шјеру, показао све стране свота талента, али је изложио релативно мали број радова. Сем три играчка пара која много (не волимо, — а у њима је хтео да буде најмодернији, — све слике су му одлично успеле: Џера Добриновић и Чича Илија, Маријашец и Зиновјев, Момчило Милошевћ, нарочито Рус Кутузов. Не знамо зашто Г. Жедрински није изложио неке слике из своје богате галерије глумаца и позоришних људи.

Слике Г. Милосављевића, и ако су за њих узети мотиви из наше средине, припадају мало застарелом жанру цртежа из немачких шаљивих листова; ипак у њима има доста духовитога. Начин г. Џодрекара је још старији; то је жанр карикатура (не мислимо само на мотиве, већ на сам начин цртања) каквим су за време рата били пуњени италијански шаљиви листови |! Митего, 1 420 и други и који је и код нас импортиран на италијанским дописним картама из тог времена. Г. Радовани сасвим спада у преисторију. Радови Г. Јанковића, иначе доброг цртача, нису нас нарочито одушевили; само један добро погођен Палавичини одваја се од осталих. 7

ћ По затварању изложбе у Беопралу, чије ће трајање по свој прилици бити продужено, наше карикатуристи ће изложити своје радове неколико дана у Панчеву, затим у Сомбору.

КОМЕНТАРИ

СПОМЕНИЦА ЈОВАНА ОКЕРЛИЋА (Српски Књижевни Гласник)

5 ..„мџ међутим, ми хоћемо да будемо песници нашег живота, и то шре свега у најмањим свакодневним стварима.

Фридриг Ниче.

Џа он и сад рече: „Радујмо се, друже, Што се и на трњу Могу наћи руже!“

Змај Јова.

Говорећи о броју од 16. маја Српског Књижевног Гласпика, који је поводом педесетотодишњице Окерлићеве омрти цео посвећен овом великом предратном раднику, ја не мислим ни у колико узимати на, себе одговорност да у неколико редова дефинитивно класирам Окерлићеву активност и одмерим далекосежност његовог замаха или финоћу његовог духа. Намера ми је пре да разгледам какву слику добијамо о њему а не њега, и да видим бар у неколико: колико је можда та слика изневерила свој модел.

На првом месту, изгледа ми очигледно да би много интересантније било да је поводом ове десетогодишњице вођена, једна анкета о Окерлићу, где би позвани могли много непри страсније да кажу став према једној личности неоспорно од огромног значаја за наш културни живот. У овом облику ова „споменица морала је разуме се добити пре свега изглед и тон једнога, ћоттаве-а, једног парастоса, једног одавања поште. То је сасвим природно било проузроковано и тиме што су ови прилози о Окерлићу скупљени у часопису чији је он био толико година уредник и на коме је оставио неиагладиви утисак својих схватања, која је он изражавао са победоносном снатом и упорном доследношћу. Тако смо добили само један дуг израг признања и поштовања, сав у претераним суперлативима, онда кад су нам ових 56 књижевника (који су скоро сви познавали лично Скерлића), могли пружити низ малих есеја који би осветљавали Окерлића са свију страна. и конструисали много објективњије, искреније његову фигуру, тако да бисмо много живље видели ту многоструку делатност. Јер је најзад карактеристичније и за Скерлића и за оне који пишу о њему да сваки покуша, да га оцрта у оној боји у којој га је видео, но да се сви скупе и да му отлевају у хору славопојке, са једним заносом сумњиве искрености у гласу. Има

покрРЕТ 305

разуме се, у два правца, часних изузетака: искрених поштовања и нокушаја јасног одређивања.

(тога не бих хтео да се ти изуветци изгубе из вида, када кажем да у главном ова свеска оставља једну ваједничку импресију површности и општих фраза „у славу“.

(Још није додкан да напоменем да се све што овде кажем односи поглавито на Скерлића као књижевног критичара и ако ми се чини да је врховни значај његове личности испољен пре свега у политичкој и националистичкој акцији и да је тврђење којим почиње Г. Бранко Лазаревић свој одтовор: „Од свих активности и дарова, које је Јован Скерлић развијао, најбоље, највише и најлепше је развио своју активност и дар критичара“, — сасвим погрешно. Али ја ипак мислим првенствено на ту страну активности Скерлићеве, и то не само зато што је можда поезија (најдрагоценији део литературе и у стиху и у проза) — најбоља реше де тоссће за чистоту и осетљивост сваког интелекта који је руковао и књижевним питањима, већ и стога што ми ни компетенција, ни дужност не дозвољавају да овде говорим о другим странама Окерлићевог духа.)

Очекивао сам да ових 80 страна о једном човеку #3вајају његов лик, учине разумљивим и блиским његов положај као човека, који је могао да се објасни само прибраним, конкретним детаљима и посебним есејима, а не оп-

7 (ју <

ПЕТАР КРИЖАНИЋ: Г. КРЕШИМИР КОВАЧИЋ

штим местима о Скерлићевој 'незаменљивости, (као да су јаке личности у историји културе чиновници чији рад нема ничег индивидуалног и који се аутоматски замењују један другим!). Јер најзад желео сам да дођем у контакт са његовим освајачким темпераментом преко оних који су га знали у његовом свакодневном животу, да бих могао да му опростим све злоупотребе које је чинио у литератури (и за којима толико жали Г. Павле Поповић, тражећи ту револтира“