Pokret

322

те, већ од прве ричи шочиње искшључиво тим елементима. Момент пометености са главом, овде је с више ефекта, искоришћен.

„Жчивјели три брата. Били доста богати, два, гола, голцата, а трећи без коппуље на тијелу, без каше на глави. Били добри ловци и пушке не имали. Пођоше један дан прије зоре у лов и убише три зеца: (два, непогодили, а трећи им утече. Пролазећи кроз гору дошли у једну колибу, у којој зашве душе није, па запитају баку: — Дај нам, бако, три лонца, да сваримо три зеца. — Даде им три лонца, два разбијена, а трећи без дна. Расјеклти ловину, ставили у лонце кухати, алг не има ватре. На врх врха дуба угледаше светлост. Шта је оно; Боже мој“ — рече старији брат и пође под дљуб. Упшеда наврх дуба медведа, где је "распламсао ватру, натакао на ражањ вола па пече. ПЏопне се тај брат на врх дуба, и пита ватре, а њега шчепа медвед шапом: = Добро ми дошао, и ти ми се хоћеш; тебе ћу за ручак, а вола за ужину!

Дође и друпи и трећи брат. И њих шчепа за, врат те им исте ријечи рече. Није друге, ред је погинути. уУдаре сва тројица у плач. Медвед им се сомилова та, им рече: — Ето пустит ћу вас, ако ми један од вас каске чудновату лаж.

Отпоче један, прихвати друпи, а трећи најмлађи овако отчепи: — Ја ду вам сада једну гачицу причати, а немојте ништа вјеровати, све је лаж без истине. Родио сам се петнаест година прије мога оца. Кад ми се отац роди, пођох ја по поша, да га крсти, а он не хтједе без божјега, дошуштења. Враћам се глалан и жедан путем, једва душа у мени. Оретнем жену, која ме пита, шта ми је. Ја јој кажем све по истини. Она се маши у прегачу и даде ми препршт боба, да гризвем цутем. Убило ме сунце, уморих се, легох под јелан дуб, да мало отпоминем, а. још ми три сама зрна у пељу. Заспим борме добро па се преврнем с једне на друту страну. У тај час пашу три боба на земљу и изникоше. Ја се пробудих, погледах испред себе, а ето боб нарастао до неба. То ми се, — рекох, — и хоће! Почех се пењати уз 606 од кољенца до кољенца, од пранчице до гранчице, од мошњице до мошњице, ето ме на небу. Виљим гостодина Вога, — мишосна га била — гдје руча, једе круха и стра, а мени га ни кјуса не да. Поклоним се и питам доштуст, да ступим пред његово лице. Кажем гостодтнју Богу све, што ми се је догодило. Бог одмах разумије, што се мени хоће, узе у руке велико перо и нашиса, брате мој, велико писмо, у којем наређује попу, да ми крсти оца. Ја весео да ћу натраг, тледам где је боб; нестало боба. Шта се догодило; Козле ишло у пашцу, намјерило се (на онај боб, препривло, и мени не има више пута на земљу. Куд ћу, шта ћуг Опет се вратим гостодину Богу и кажем, шта ми се је догодило. Даде ми мекиња, напуним пуне џепе, и рече ми: — Бацај мекињу за мекињом и по њој опусти се доље. — Тако ја учиним, али ево ти жалости: не дотекло мекиња. Шта, ћу сад Срећа од Бога, напипах у дну џепа кдушко пређе. Почео је сукати, не може да дошре до земље. Мјучим се и мислим, како ћу: прекидај, донавеж', преклдај, донавел“, никако да тла не може да састави. Џане ми на памет да имам перчин на глави. Одмах га

покрет

~

мистртнух влас по влас, веж', донавеж), никад крају, небо високо а земља ниско, не може те не може. Ухваила ме мука, а ја стискао срце па с велике висине стпустим се доље и прас! упадох у живицу стијену до врата. — Ајме мени. мајко моја! — стао ја запомагати, — куд ћу сад, на које ли стране; Дрпај се, дрпај, подижи бе, измичи, некако се отртао и ослободио стијене. Потрках до куће, узмем велики млат, да разбијем стијежу. Једва је растресках; била је страшна врућина, а све се смрзло. Уморих се и ожеднјех, да ћу на локву напити се воде, сунце затиче главњом, а вода, се замрала у бунару. Гледам наоколо себе, има ли камена, да разбијем мраз, аја, нигдје ни мрве камена. Знам, шта ћу, промислих у себи, — узех ножић, пререзах гркљан, одревах своју главу, разбијем њоме мраз, лијепо се наших воде и пођох напријед. Ја кренуо мало напријед, погледам на један дуб, видим човјека, где врше просо, слама пада доље, а зрна проса остаје наврх дуба. Што то радиш, човјече божји, како ти слама пада доље, а зрње остаје торег — Он ће мени на то: — Ти се тому чудиш, а не чудиш се себи, што си без главег — Ударих се ја дланом по челу: а ну збиља, гдје је моја глава“ Пало ми на памет, да ће бити остала, пдје сам разбијао мраз. Брао потрках до бунара и нађем своју праву главу. Увех и ставим на њезино мјесто, али кад сам дошао дома, спазио сам се, да сам је ставио наошако: оно, што иде напријед, натраг, а оно што иде натраг, напријед. — Ето, медвједе, — доврши најмлађи брат, — истините лажи!

Медвед се осладио овом причицом и рече му: Поштено си лагао, ајде кући, нећу вам ништа учинити“, (Из Пољипа у Далмацији, хрватска народна шала). По обради елемената у ову би групу спајпашта.

и песмица из Буковице у Далмашији (Ј. Пајссарић, Хрв. нар. Шала) Изврнута тјесма, те је наводимо овде, шремда би шо духу одговарала умотворинама. олобадеота народног духа, о којима је реч у другој“ глави.

Тече Крка повр Велебита,

Повезе се по кршу галија,

Коња јаше по мору делија.

Гледало их турско момче младо,

Гледало их с Бесграла града,

Те понесе пушку око ока.

У зло га је мјесто потодто,

У кољено, у срце јуначко!

„ив попињу, здраво кући дође

И код куће три весеља нађе:

Од шевара кућа изгорела,

А мајка му коња приватила,

Сестра му се од старости смије,

Ћаћа му сени родио није. —

(0! Полећела два печена зеца,

Тјерају их три одрта вижла:

Два кусаста, четврти без репа.

Чекају их три слијета ловца:

Два су празна, прећи пушке нема.

01! Вино тију два мртва јунака,

Вино служи бев главе дјевојка.

Растко Петровић

ПОВА ТРОШЊНРИНСКА ТРАРИФА БЕОГРАДСКЕ КОША ТАИ

Ни два месеца није протекло од како смо на овоме месту писали о новим таксама Београдске Општине. Тада смо укавали на њихове велике ставове и на њихово штетно дејство по развиће Београда. Господин Министар Финансија је својим решењем Бр. 12327. од 14. маја т. г. одобрио тај таксарник са веома малим изменама. Тако ће од сада Београдске фирме плаћати до 30.000 Динара годитање за право држање фирми (предлог је био

50.000 Дин.), а ако натпис буде на више језика, онда ће се и такса платити више пута. Остварено је п учешће Општине у добити акционарских друштава; ова ће морати да дају сваке године Општини 2—4 од сто од своје добити покаване у билансу. Како је ретко друштво чија је добит мања од 50.000 Див., то ће сва давати 4 од сто.

Но још таксарник није ни примљен а Општина се појављује са новом уредбом пи тарифом о општинској трошарини.

У