Pokret

покрет 359

-динствено израђени програм наше обнове, који је условљавао дугу и исцрпну студију сваког важнијег економског питања. Рађено је под тренутним утисцима, без једног дубљег смишљеног плана и без једне шире концепције о свима економско финансијским питањама. Економски живот није био нормалан, одлуке за актуелна питања често нису одговарале ни потребама тренутка, и тада је сасвим разумљиво да је привредни хаос морао да буде још већи. Осећај потребе да исвесна питања у одређено време треба решити није могао да се назре у целоме овом послу исто као ни један систем; један одређен поглед на решење одређених питања није постојао, већ чудна, често пута сасвим контрадикторна мишљења. Постојала је чак предрасуда — код људи рђаво верзираних у привредна питања који су често пута требали да дају директиву нашој привредној политици — да је рат не баш негирао, али за извесно време онемогуБио истине — принципе — економске науке, које је искуство столећа на теориском и практичном пољу стварало, и да је потребна једна нова оријентација према томе да су и експерименти допуштени, — и они су ревносно чињени.

валутног питања, наше валуте која је још и данасу знаку девалвације. Решењу се приступило, само оно није било правилно постављено. Почело се експериментисати са златом и доларима да би се подигла вредност динара, што је довело до његовог фиктивног пораста, ма да је до тога доба он стално систе-

матски падао. Успех је био ефемеран, али је ипак опчинио, како оне које су знали тако и оне који нису били верзирани. Пре тога још прописане су нарочите одредбе за промет са девизама и валутама. Ускоро затим у нашој финансијској политици настаје један нагли преокрет. Приступа се привидној дефлацији, вредност се динару обара, што је несумљив успех, на низак али свој ниво. Од тога доба до данас динар мање варира у курсу своје вредности и постепено иде напред, па ипак без велике наде на успех.

То би био летимични историјат. Резултат за ове четири године је незнатан, пошто је цело питање наше валуте из основе погрешно схваћено. Пошло се сапредпоставком: наш трговински биланс је пасиван; тражња девиза је већа, што доводи до ажије. Слободну трговину са девизама треба укинути, повећати

продукцију; само на овоме се није ништа учинило и

Београд у грађењу, 1928: угао

Можда ни у ком питању није било више експериментисања него у питању решења валутног проблема и нашој валутној политици. Финансијске недаће рата биле су ваљда најфаталније. Потребе за новцем, а оне су биле врло велике, нагнале су многе, поготово све државе да приступе режиму инфлације. Финансијска историја пуна је примера, догађаји у којима ми живимо потврђују ово, да је у овим случајевима врло тешко не прећи онај моменат до кога режим инфлације не може да буде штетан, да не би рекли докле он може да буде чак корисан, и после кога он постаје убиствен по државне финансије. Режим инфлације био је искоришћен код нас можда преко онога момента, тако да се и пред нама налазио и још данас налази отворен проблем решења нашег

Скопљанске и Дечанске улице

ако је прокламовано форсирање извоза, веровало се

да ће се спутавањем ажије и њеног пораста спутати и пад динара. Проблем решења динара је и проблем ажије, схваћене као последице нашег пасивитета према иностранству.

Шире схваћен валутни проблем представља тежишно привредно питање, што значи да је његово решење условно за решења осталих привредних проблема и за даљи нормални ток општег привредног живота. Једна привреда може успело да се води само

онда ако је валута стабилизирана, јер водити привреду значи моћи калкулисати, а при неједнакој и променљивој вредности валуте то је немогуће. Ако се дубље уђе у питање трговинске политике, онда

ће се доћи до закључка да је у њој основни моме-