Pokret

покрет

Кад су једном пријатељи упитали Маколеја зашто своју чувену Историју Енглеске толико глади и стилистички дотерује, одговори им овај велики писац и државник од прилике ово: „Гладим и дотерујем своје дело стога што бих рад био да њиме истиснем из руку енглеских госпођа незграпно написане новине“. И он је у томе доиста успео; успео је, шта више, да својим чувеним есејима у Единбуршкој Ревији потисне из женских будоара чак и најновије романе. И то је он с правом сматрао као највећи новинарски успех свога времена. Али је Маколе, као год и његов земљак Адисон и француз Сент-Бев, био новинар по милости Божјој, хоћу рећи: новинар који је уједно био и велики књижевник.

А да се за добра новинара ишту својства „по милести Божјој“, то нико неће спорити, које иоле имао прилике да изближе сазна што то значи: издавати модерне новине. У својој скромној, но прилично дугој пракси као новинарски аталгешт, упамтио сам случај један, који је врло карактеристичан за новинарску спрему. Замењујући једном приликом одсутног уредника једног политичког

листа, добијем

393

бисте ли веровалиг Након подужег завлачења и узалудног покушавања да ми учини по вољи, дотични писац — реши се најзад да ми остави на вољу да његов састав пречиним како ми је најзгодније, јер он није у стању да пише „фејтонски“. Као што читалац види, признајући своју новинарску невештину, тај је господин хтео да у исто време омаловажи једну врсту стила, која се, додуше, код нас сувише олако потцењује, но која међутим у писцу претпоставља таквих књижевних одлика, каквих немају ни многи прослављени академици. | Пошто је журналистика позвана да шири просвету и да народ умно и морално васпитава, то се само каже да мисли у новинара треба да су јасне и језгровите, и да су изражене што простије и што сугестивније. Но така својства не дају се замислити без извесне књижевне спреме и вештине у владању језиком. Питање ком су наши новинари до сада посве мало пажње поклањали, то је питање: зашшо се новине пишу2 јер да су себи то питање постављали, они би сасвим природно одговорили: зашо да се читају. Изгледа, међутим, као да су код нас нови-

ВИЛКО ГЕЦАН

од једног познатог и врло уваженог јавног- радника — једног нашег филолога — овећи чланак о неком савременом питању, с молбом да га објавим у листу. Чланак беше врло добро смишљен, а још боље образложен, али тако неспретно и гломазно написан, да је чисто мука била читати га. Не хотећи да га сам дотерујем, повратим писцу рукопис с молбом да би га он сам малко преудесио, т. |. у неколико збио и у форми прилагодио захтевима једног журнала. Но

ТАЈНА ВЕЧЕРА

нари, (а и многи књижевници) договорно радили и ствари тако удешавали, како се њихови написи не би могли читати. Ја ћу једног дана ту тему да разрадим опширније; овде ћу, уопште, казати само то да се код нас пријатно и разговетно написане ствари сматрају лежерним и обично мисли да су то ствари „Ффејтонске“. Код нас се канда мисли да је само оно добро и паметно, што је сухопарно и замршено, а то значи тешко разумљиво и за читање досадно.