Pokret

[4 покрет

пред описани, па ипак не би требали надлежни да ствар оставе овако, већ да раде живље на томе да све прикупљене објекте среде и у подеснијој и достојнијој згради изложе. Горњи Град, који као град не може послужити више као одбрана, према данашњој техници и ратовању, већ служи као историјски докуменат давне прошлости, тај град који на најлепшем месту Београда стоји, који је у непосредној

близини општег шеталишта, исто тако близу и центру вароши, најподесније и најбоље је место на коме би требало подићи неколико пространих модерних зграда за све престоничке музеје.

Уверен сам, кад би се ово извело, да би београдски музеји и сам Београд веома много добили у страном културном свету. Место и положај јединствени су. Никола Зега

НОВИ ЗАКОН О РАДЊАМА

И ако је прошло већ пет година од ослобођења наше обртно законодавство није још изједначено. Србија још ради по закону о радњама од 1910. год. а остале покрајине по аустро-маџарским законима.

У место да се почне из основа и да се прво да законодавство рада, код нас се почело озго и добили смо најпре радничко законодавство. Тако имамо закон о Заштити Радника, Закон о Осигугурању Радника, Закон о Инспекцији Рада, који су, узгред буди речено, копија најмодернијег законодавства индустријских земаља, а немамо основ —

Закон о Радњама за целу Краљевину.

Наши привредници су већ у више махова истицали потребу доношења овога врло важног Закона али како код нас већ дуго политички моменат примира економски, остало се при тим жељама привредничких конгреса и конференција. Било је до душе покушаја. Министарство Трговине и Индустрије тражило је 1922. године мишљење од привредних организација, упутило им је и кестионер. Одговори су стигли и даље се није ишло. |

Нови Министар Трговине и Индустрије коме су привредници захвални да је многа успавзна питања која се тичу привреде покренуо и прегнуо енергично да их реши у општем интересу, покренуо је активније и питање о Закону о радњама.

Како је овај закон од највеће важности по нашу привреду, разумљиво је да су наши привредници на прве гласове у јавности о изради законског пројекта држали да се пројекат не ради без њиховог учешћа. Министарство Трговине и Индустрије је увидело оправданост и корисност овога захтева и прошле недеље у Београду смо имали конференцију привредних организација из Србије, Јужне Србије, Војводине, Бачке, Баната и Барање. У другим варошима су држане конференције са коморама и организацијама из осталих покрајина, тако да ће комисија која у Министарству ради на пројекту имати мишљења целе привреде из земље.

Ја бих имао да замерим нешто самоме систему рада на овоме тако важном закону. Најпре, код нас је већ и раније ушло у обичај да се у овај закон унесу многи закони у исти мах. У њих се унесу главни потези а остави много празнина. То је био случај и са српским законом од 1910. год. У њега је стављено много што шта. Ту јем закон о радњама, и закон о радном времену, и закон о осигурању рада, и закон о коморама, и законо суду добрих људи ит. д. ит. д. Од 1847. год. српска је радиност била живела под царством једне архаичне еснафске уредбе и када је најзад дошао закон, у њега је било стрпано све. Он је био добар и

врло напредан за време у коме се појавио гли је био пун празнина које се и данас осећају.

Сада се пошло истим путем. У место да се свако питање исцрлно регулише једним специјалним законом па да се после цело радно законодавство кодифицира, опет се све регулисава једним јединим законом. Ја се бојим да и он не буде пун празнина које ни сви доцнији мивистарски правилници неће моћи да попуне или ће они, издавани повремено и под разним министрима, уносити забуну у привредне односе у којима је нарочито потребна стабилност.

До душе, председник комисије нам је дао главни разлог зашто се није могло тако поступити. Разлог је наша парламентарна ситуација. Боље је да привреда добије и један закон који ће обухватити све, него да чека на поједине важне законе. Код нас је збиља тешко прогурати и један једини а камо ли читав број закона. Разлог је сасвим умесан, али би, држим, ипак требало издвојити закон о занатима а нарочи:о закон о коморамз.

Друго, како се тај закон ради» Неколико чиновника Министарства Трговине и Индустрије образују комисију. Ја сам убеђен у способност и стручност те господе, али се ипак јед о овако велико питање мора озбиљније схватити. МИ индустрија, и трговина, и» занат, и пољопривреда зависиће од овога закона и апсолутно би било потребно дау комисију уђу и њихови представници, у њу би требало да уђу и стручњаци који се баве тим питањима. За овакав рад у другим земљама се образују читави перманентни савети из свих кругова, који раде годинама. Свако се и најмање питање мора дубоко простудирати и у вези са ранијим законодавством и садањим приликама решити. Баш зато што је код нас тако тешко мењати законе и доносити нове, мора се обратити нарочита пажња да овоме ништа не недостане. У законодавству мора бити извесног континуитета и у вези са тим континунтетом мора се извршити прилагођивање садашњици, јер нарочито у привреди нагли преокрети имају штетно дејство.

Треће, касно су привредне организације позване на конференцију да дају своје мишљење. Послат им је један кестионер са 17 питања (могло би их бити и 700 у овом закону) на 5 дана пред конференцију. Није било времена ни да се сазове нека ужа конференција за консултацију а неке су организације добиле позив тек на 2 дана пред полазак за. Београд,

По овако важним питањима, требало би бар месец дана раније упутити питања а саму конференцију продужити, јер се за један дан не може све р ћи.