Pokret
покрет 67
ност катастрофе Аустро-Угарске и Немачке нису више покушавали да прикрију ни њихови држав. ници, тадашњи шеф српске Владе, Г. Н. Пашић, дао је једну изјаву прелставнику великог лондонског консервативног листа Мотипр Роза. Доносимо ту изјаву у целини, јер је ванредно значајна и с обзиром на оне догађаје који су јој непосредно следовали, и с обзиром на ове који се развијају ево сад пред нашим очима,
У тој својој изјави Г. Пашић је рекао:
„На Крфу, у току саветовања између Српске Краљевске Владе и Југословенског Одбора јасно се показало, да је стварање једне једине државе — Краљевине — која би обухватала цео наш троимени народ (Срба, Хрвата и Словенаца) остварљиво, и да се оно жели. Срби, Хрвати и Словенци траже, дакле, да им се призна право народног самоопределења. Они не признају ни у каквој форми некакво историјско право Хабсбуршке династије или Аустро-Угарске државе, право, које би било изнад права народног јединства и самоопределења. Мисао о једној федеративној држави такође је била одбачена у току крфског саветовање јер се не може решити питање, како да се обележе границе између ових грана једне исте нације, сем да се прибегне каквом систему исељивања и усељивања, којим би се раставили разни елементи, сада испремешани на најзаплетенији начин. Али сем ових техничких тешкоћа, да се одреде границе између Срба и Хрвата с једне, а Хрвата и Словенаца с друге стране, постоје и други политички обзири, који траже да се одбаци мисао о федеративном систему и да се прими идеја о једној унитарној Кра: љевини Срба, Хрвата и Словенаца, која би се — према Крфској Декларацији — базирала на широком основу локалних самоуправа.
Овим свечано изјављујем, да Србија сматра својом националном дужношћу да ослободи Србе, Хрваше ш Словенце. Кад буду слободни, биће им признашо право самоопределења, шо јест право да слободно изјаве, да ли желе да се придруже Србији на оснозу Крфске Декларације пили желе да стварају мале државе, као некад у далекој прошлости. Према оном што је речено, ми не само да не желимо да водимо империшјалистилку политику, него ми нећемо чак ни шо да било којим начином ограничимо право самоопределења Хрвата и Словенаца, или да останемо упорно уз Крфску Декларацију, ако би шо било прошивно њиховим жељама,“
(Ова изјава, то јест онај њен део који Хрватима пи Словенцима признаје право „самоопределења“ и без обзира на Крфску Декларацију, изазвао је праву буру огорчења у редовима тадашње српске опозиције, и у Југословенском Одбору, који је себе сматрао представником Срба, Хрвата и «ловенаца под Аустро-Угарском. Падале су речи о издаји, 0 српском сепаратизму, о несхватању идеје народног јединства у њеном пуном обиму ит.д. Зашто је признање засебног права самоопределења Хрватима и Словенцима у јесен 1918. године проповедницима народног јединства и уједињења изгледала издаја, то се да разумети само кад се зна њихово расположење у то доба. А да се ово схвати
потребно је расмотрити еволуцију идеје народног
јединства у току рата, изван Србије.
Е
У истини, о некој еволуцији једва да сеи може говорити, јер ње није ни било. Много резолутније од званичне Србије, незванични представници Југословена, где год говоре о ослобођењу Срба, Хрвата и Словенаца, подразумевају и уједињење са Србијом, узимајући народно јединство као неки аксиом. Већ у првој резолуцији Југословенског Конгреса у Нишу, 23. априла (6. маја) 1915. вели се:
„У овим хисторијским данима жртава те наде у правду и слободу, изјављујемо у првом релу наше потпуно и нераздруживо народно јединство Срба — Хрвата — Словенаца, не само као безувјетну претпоставку за бољу будућност, већ такођер као аксиом етнографски и генетски, који мора да се оствари исто тако политички, као што је већ остварен морално и душевно“.
У исто доба, предан је један мемоар Југословенског Одбора Француској и Енглеској Влади, који је, у име читавог Одбора, потписао председник Д-р Анте Трумбић. Ту се о „идеји југословенског народа“ каже:
„Југословенски народи, које хисторија познаје под именом Срба, Хрвата и Словенаца, један су исти народ, уједињујући све увјете да постану једна народна независна држава; он има сва хисторијска и етнографска права на читаво земљиште гдје живи у компактним масама“.
Почетком наредне године, 24. фебруара 1916, упућен је Регенту, од стране Одбора, овај телеграм из Париза:
„Сакупљен у пленарној сједници, првој послије задње несреће Србије, Југословенски Одбор од срца поздравља у Вама, Господару, не само Регента Србије, толико тешко искушане, не само врховног заповједника дичне војске, чије сте нечувене патње братски дије-
лили, него прије свега представника југосло-
венске идеје, свете свима нама — Србима, Хрватима, и Словенцима — који стварамо југо. словенски народ. — Средовјечна је Србија
амала своје Косово, које је Србина тиштило пет вијекова. Данашњу Србију, након што је славно осветила своје прво Косово, стигло је друго много страшније Косово. Али данашња Србија није више осамљена као што је то била она средовјечна. Велика по опћеном моралном престижу, што су јој га прибавили јунаштво и надчовјечне жртве њезиних синова, данашња је Србија потпомагана од савезничких Сила. Она хоће и треба да освети друго Косово. Али она домовина, која ће ускрснути из страшнога метежа којему смо свједоци, неће више бити обновљена Србија, паче ни повећана, него она треба да захвати читав југословенски народ и читаво његово народно земљиште, уједињено у једну државу под славном династијом Вашег узвишеног Оца. Та ће држава бити непоколебљива пећина, на којој ће се разбити германски валови.
За Југословенски Одбор Предсједник: Д-р Анте Трумбић“.