Pokret

116

покрет

индустрија у последње време радила са једном трећином свога капацитета. Из оваквог положаја могућ

је био само двојаки излаз: или послуга иностраног новца, дакле један стални зајам, или пак оснивање авдустриске банке, која ће једном решити проблем индустриског кредита. Прихватило се прво ре-

шење, као корисније за моменат, али индустриски зајам је био онемогућен од Министа Финансија. Остао је само други излаз: стварање индустриске банке, и рад је настављен у томе правцу. На овоме збору први секретар Г. Ћурчин изнео је један мали пројекат закона о индустријској банци, из кога видимо само главне моменте, у колико ће у овоме питању бити више говора идућег збора. Према члану првом пројекта задаћа индустриске банке би била да организује кредит за нашу свеукупну андустрију, као и кредитну основу за зајмове у земљи и на страни. Почетни капитал Индустриске банке био би 100,000.000, са уплатом до краја 1928. и са уделом државе од 40 од сто, дакле 40 милиона, Као покриће за ову суму предложени су неангажовани приходи Управе Монопола и Класне Лутрије. Седиште банчино би било у Београду, а њене филијале би биле у Сарајеву, Загребу, Скопљу и другим индустриским местима. Према члану 14. индустриска банка би обављала све банкарске послове, давала зајмове на непокретнине и на з4логе непокретнина највише до половине њихове вредности. Управа над банком била би поверена управном и надзорном одбору, као код свих део. ничких друштава. Удео државе заступала би три члана у управном одбору, које бира Народна Банка и Привредни Савет, и два члана у надзорноме одбору, које поставља Министар Трговине.

То би биле основне контуре једне, за индустрију и њен сигуран и јефтин кредит, преко по требне установе, која ће тек на идућем састанку представника наше индустрије добити своју дефинитивну форму у коначној редакцији својих статута, како би најзад могла да отпочне свој рад у пућен правилнијем развоју наше индустрије.

ПОЛИТИЧКО СТАЊЕ У ИТАЛИЈИ

У ком правцу бе се кретати даља еволуција фашизма и на што ће изићи овај покрет» Завршна фаза његова имала би бити, по жељама либерала, оно што они зову „нормализацијом“, то јест фашистичка странка требала би да одбаци сав багаж своје идеологије који јој је можда био користан у доба док је још била неодговорна опози“ дија, али који јој шкоди данас кад је Владина странка, — да се помири са Уставом и да опет успостави парламентарни режим. То би била „нормализација.“ Према томе, мисија фашизма, како рече један фашистички новинар, по овом схватању, била би у истини мисија полицијска. Фашисти не би Италија дали ништа друго него оно што

је требала дати полиција: успоставу реда који су реметиле превратне струје. И пошто је та мисија већ извршена, то и фашизам данас нема више резона за постојање. Његове, наговештаване, рево“ луционарне реформе отишле би куда и толика ранија партијска обећања и препород Италије остао би празна фраза. Укратко, по овом схватању, еволуција фашизма довела би до — „фашизма у па

пучама,“

Разуме се, фашистички „екстремисти,“ то јест убеђени фашисти неће да чују за овакву еволуцију. Али да ли ће они бити у стању да читаву странку и Мусолинија, повуку за собом» По мишљењу радикалне опозиције, хоће. По том мишљењу, фашистичкој странци данас је већ затворен сваки други пут сем оног који води од маскиране дитактуре отворе“ ној. То је мишљења и чувеног историчара Г. Ферера. Недавно је он, у демократском листу „Мопдо“, објавио један чланак, којим покушава доказати да су су све наде у „трансформизам“ фашизма неосноване илузије. „Гола, проста, страшна истина је — вели Фереро — ово: да је државни удар којим је октобра месеца 1922. понижен и унакажен Парламенат и од кога су толике наивчине очекивале спас, потпуно парализовао државу. Ми немамо ви-

ше Владе и нећемо је имати док траје садашње стањеј“ Из те парализе не може Италију извести Мусолини. Не може зато што ће и он, хтео не хтео, бити повучен од екстремиста у „авантуру У" ставне реформе која бе, ако успе, значити обустављање уставних слобода, уклањање Парламента, инаугурисање једног режима, још назаднијег него што је руски бољшевизам, — режима Младотурака пре рата, значиће крај народног јединства и брисање Италије из реда западних сила.“

Као што се види, Ферерова предвиђања су врло мрачна. Али он налази да су потпуно основана. Истина, некоје Мусолинијеве изјаве последњег времена доказивале би да фашистички вођа не мисли на овакве „реформе.“ Нотим његовим изјавама не треба давати неку особиту важност: „Не треба никако сметнути с ума — каже Фереро — да ће, у коли ко му се Влада више љуља и у колико је јавно мишљење земље више узбуђено, Мусолизи гледати: 1. да се у својој партији ослања на екстремно крило, јер је ово најсигурније, јер је највише решено да до краја пркоси вољи народа, 9. да се у Парламенту, у Влади, у јавности показује склон помирљивим струјама и компромисним решењима.“ Па контрадикција, додаје Фереро, објашњава сва колебања Владине политике за ова два месеца: с једне стране обећава се нормализација; с друге, мобилишу се „црне кошуље.““

Несумњиво је тачна констатација Ферерова о контрадикцијама Мусолинијевим. Док Оисе, на пример, позива на колаборацију либерале и обећава им ус-

дотле, на другој

поставу легалности у Италији, трани, најекстремнијим првацима у фашистичкој стравци шиље поздраве „соп апшто шИгајазстаја.“ Вероватно је, такође, да Мусоливи из ових контрадикција не може изићи. Али не чини се много вероватно да ће он, сем у реторици, ићи до краја са екстремистима и спровести оне „реформе“ којима Фереро прориче онако страшне последице. Већ садашња колебљивост његова довољан је доказ да Мусолини није способаз да пође тим смером. Он је у истини више позер него диктатор, више глумац него човек од акције, а дамупм храброст кадгод не достаје, и то је чешће пута одало ње-

гово држање у афери изазваној убиством МатеоДиктатор показао

тија. Било је момената кад се )

као малодушна шепртља. Но најбоље илуструје његоту недораслост огромни пораст опозиције у Италији за ову годину дана. Још пролетос, та се опо-

зиција једва и примећивала и њен глас се није чуо

нигде; данас, —— њена је скоро сва италијанска