Pokret

118

покрет

тим, боксерски покрет је мала афера, ако главне заинтересоване силе успеју да нађу аранжман о Ки. ни. Ни пре 25 година угушење самог устанка чије задавало европским државама особите муке. Истина, експедиција је спремана врло театрално. Врховни заповедник експедиционог корпуса, Валдерзе, добио је титулу „светског маршала.“ А Виљем је одржао један говор која је поплашио Европу више него боксере. То је онај фамозни говор, којим је Кајзер позивао своје војнике да буду „страшнији од Хуна“ тако да се Кинези још и у деветом колену сећају немачке освете. Но на бојашту Виљемови „Хуни“ нису имали много посла, пошто су пацификхацију у главном сзршили Руси пре него што је „хунска“ акцаја и отпочела. И данас, ја мачно, с боксерима неће бити теже изићи на крај. Њих ради, тешко да је Америка кретала своју флоту. Разуме се, присутност флоте је потребна за заштиту американских интереса, али не за за. штиту од боксера, него од јапанског конкурента. Сам устанак може бити опасан само онда ако је дошао у невреме: наиме, ако пре времена, пре не го што су се тра главне силе Далеког Истока споразумеле, — изнесе на дневни ред питање кинеског наследства. [0 питање, данас најкрупније у светској политици, може да доведе до озбиљних сукоба и да постане највећа опасност за светски мир. Јер, као што је напоменуто,у питању је највена пљачка овога века.

ПИТАЊЕ РАЗОРУЖАЊА

Злобно би се могло рећи, да су Енглези били одушевљени за Довсов план само дотле док су веровали, да ће Француска примити на себе одго-

ворност да га одбаци. Пошто се то није догодило, и пошто је план примљен, Енглези сад преузимају улогу критичара. Према тим критикама, које долазе подједнако и од стране консервативаца и од стране радничких организација, Довсов план, ако се изведе, довешће у опасност британску трговину и индустрију. Све те критике имају у основу овакво резоновање: да Немачка узмогпе испунити своје обвезе које је примила у Лондону, мораће развити своју трговину, мораће, дакле, отимати тржишта страним трговинама, — значи, мораће, у првом реду, отимати пијаце енглеској трговини. Отуда закључак: не мачке репарације ће имати да плати — Е зглеска!

Није тачно да ће Енглеска платити или плаБати немачке репарације, али је тачно да ће се њена индустрија и трговина морати помирити са конку-

ренцијом индустрије и трговине Немачке. Но без те конкуренције немогућан је повратак ка нормалности, — дакле, немогућно је ово што је циљ енглеске поли“ тике. Како се може замислити обнова Европе, ако се обнова економске снаге Немачке — а тој обнови је услов освајање оних пијаца које је немачка трговина и индустрија имала пре рата — сматра опасношћу за Енглеску! — Од свршетка рата до данас, политика Енглеске је стално у контрадикцији: она, с једне стране, тражи пут за успоставу „нормалног“ стања у Европи; с друге пак, хоће да очува онај привилегован положај Велике Британије који јој је донела победа и слом Немачке, њеног најопаснијег конкурента. Али тај се привилеговани положај може одржати само бедом остале Европе. Или, дакле, Немачка, а и остале европске државе,

треба да се помире са економском ситуацијом у

коју су доведене ратом, или Енглеска мора и својим конкурентима дати „места на сунцу“. Али, као што

је речено, Енглеска жели једно, а избегава друго.

Пре него што је Мак Доналд пошао у Женеву,

где ће свима народима овога света држати лекције

о потреби измирења и сарадње, примио је представку организације енглеских радника у рудокопима угљена, којом му се препоручује да брани интересе енглеске индустрије угља. А зна се, шта зтачи, у овом случају, та одбрана интереса: енглески рудари се, наиме, боје да ће Француска у истини добити накнаду штете од Немачке, па ће престати бити потрошач енглеског угља у оној мери у којој је то до сада била. Излазило би, према овим жељама, де Француска не треба да добије накнаду за штету и за своје опустошене крајеве. И, према томе, трошкове рата и економске жртве за победу, имгла би да сноси она! С тако себичним погледима, разуме се, немогућно је мислити на обнову Европе.

Али није политика Енглеска овако контрадик“ торна — контрадикторна према Европа — самоу питању репарација и економске обнове; она је исто таква и у свима питањима која су у вези са одр“ жањем мира. Све што су до сада европске државе и Друштво Народа предузимали да учврсте мир И

отклоне опасност рата, Енглезима или није довољно. или им се чак чини и штетно. Пакт 0 узајамној помоћи, који је израдила Лига Народа, Мак Доналдова Влада је одбила као незгодан и непрактичаћ, засебне савезе и споразуме међу државама, и ако је овима циљ одржање мира, и ако су у складу са Пактом Друштва Народа, — Мак Доналд оптужује као инструменте рата. Очекивало би се, према томе, да ће енглеска Влада изићи са неки бољим, ефикаснијим планом који ће све народе дефинитивно ослободити страха од рата. Међутим, таквога плана нема, а не може га ни бити. Не може га бити већ зато што Енглеска, у истини, одбија да прими ика кву обавезу коју би свахи такав план повлачио за собом. То значи оно избегавање санкција од стране Енглеске, Без санкција, међутим, без стварне су вредности сви пактови и планови. Мак Доналдова политика има само један конкретни циљ: да доведе до разоружања континенталне државе Европе, или бар да њихово наоружање сведе на безопасан ниво. То би био једини практични резултат еванђеља које он проповеда. Вероватно је да би такво разоружање данас добро дошло Великој Брита: нији, не зато што би оно ослободило европске буџете од тешких издатака, него зато што-би Енглезе ослободило од, прилично уображеног, страха за њихову безбедност. Тај страх бива све већи у колико се Енглеска мање осећа морем заштићеном. Само са тога свога гледишта, са гледишта безбедности Велике Британије, Енглези суде свба сасвим им је индиферертно, каквим би евентуално жртвама други европски народ платили ту њихову безбедност. Зато и могу тражити од тих народа да се разоружеју, то јест да овај ред ствари, постављен уговорима о миру, повере доброј вољи — побеђених.

Разуме се, Шакву политику не може да прими ни данашња демократска Француска, као што је није могла ни јучерашња за коју се сада вели да је била империјалистичка, и зато је говор министра — председника Ериоса на седници Друштва На: рода испао као полемика сз говором министра председника Мак Доналда. А тешко је очекивати