Pokret

ПОКРЕТ 119

неке практичне резултате од рада Друштва кад се тај рад почиње полемиком државника тоји треба да га руководе!

МУЗИКА

УТИЦАЈ ОПЕРЕ И ФИЛХАРМОНИЈЕ НА МУЗИЧКО БВАСОПИТАЊЕ ПУБЛИКЕ

Мора се констатовати чењеница да наш послератни музички живот 'упоређен са предратним шредставља огроман напредак. (Међутим, тај нашредак није резултат једне поступне и лагане еволуције. Послератне шрилике, које су са собом лонеле ужурбаноет, нервозу, тежњу за брзим а пуним животом, тражење сензација и несистематичан рад у сваком погледу, утицале су и на музички живот, који се нагло (развио. Али и ако се развијао орзо, музички живот код нас није је се развијао правилно. Ми имамо две врсте публике. Једна, 6 дошла у додир са кладичном музиком и схватила, потребу и значење музике за културу уопште: друга, још сирова, није 66 ослободила површног схватања музике по коме ова дражи чула и пружа пролазну забаву. Ова, неуједначеност публике у погледу схватања. музике видела се одмах после рата. Какав су став, међутим, трема таквом стању ствари заувеле оне уметничке институције које највише утичу на музичко васпитање широке шубликег Полазећи од тога да свака, уметничка. институција треба да има утврђен тротрам града, у толико шре код нас, где се уметнички живот почиње тек гразВијати, и тде таква институција треба да. му да јасније и одређеније контуре, покушајмо да, стављајући се на потпуно оојективно становиште, дамо одговор на шитање: да ли су опера и филхармонија учиниле штогод ва систематско образовање публике и да ли су га упутиле једним одређеним и травим шутем; Одговарајући на постављено питање, ми ћемо усшут, паралелно, дати наше схватање музичког васпитања публике.

ПШочињући рад после рата, Опера је пропустила, један Веома зтодан тренутак, у коме је она била, шотлуно (неограничени господар ситуације. Требало 'је бирати и решити се за класичан програм, који би публику поступно уводио у рагвитак опере, или за такав један план, чије би спровођење донело све површности оперске музике, али и сигуран успех код публике и правилно функционисање оперске касе. Наша опера. је нашла да би класична музика наишла на неразумевање код публике и штетно утицала на скромне оперске финансије. У том моменту ствар је међутим стајала, другчије. Осећала се наиме, неодољива потреба за једним интензивнтјим музичким животом и публици (је било све једно да ли ће Опера прво дати „Мадам Бетерфлај" и „Трубадура“ или Моцартову „Фигарову свадбу“ и коју Глукову оперу. За прави пут није требало ништа више ни у техничком, ни у финансиском поглељу. Само је требало дубљег улажења у ствар, више уметничког инстинкта и више стила. Место да. пружи публици само дела трајне уметничке вредности, да се обазре на словенску оперску делатност, особито руску и чешку, да оорати нарочиту пажњу на музичку драму, пи да крунише овој рад монументалним делом Рихарда Вагнера, — Опера, поводећи се за укусом публике, три године даје, с неколиким изузецима, чтувене светаке „шлагере“. Тако је моменат, о коме је торе било речи, неповратно шропуштен. Оно што је некад било публици свеједно, данас то тије. Она је (већ ваститана, У смислу свега онога површног, извештаченог и спољњег, што може дати један површан музички програм. И сад, 38. повратак (на шрави пут — шут системе и стила — биће потребно много више вештине и омисла, и много труда и матеРијалних жртава. Јер, најпре треба, публику одвићи од површности и извештачености, на коју се вишегодишњим васпитањем навикла, па онда почети (из почетка. А то тредставља двострук посао,

~

Филхармонија је много млађа институција него Опера. Осих тога она се налази У горем и незгоднијем положају од Опере. рво, састав оркестра. Филхармониски оркестар, то је оперски оркестар попуњен наставницима, ји неколиким ученицима Музичке Школе, Запосленост оперског оркестра у своЈ0] редовној дужности спречава интензивнији град Филхајрмоније. Затим, питање финансија. Док Опера. има свој стални и одређени буџет у оквиру кога се креће, Филхармонија, нема, никакве финансиске помоћи ни од државе ни од општине, Она се издржава, приходима од својих концерата, који су више нето минимални. Рђаве финансије онемогућују стварање сопствене музичке библиотеже, која представља, први услов

за успешнији и шири рад Филхармоније. И најзад, одзив публике. Објективно говорећи, Филхармонија је увек пружала, публици праву и чисту музику и тиме доста допринела мувичком васпитању публике. Али и ако је васпитно утицала на пуслику, то је било без системе. А то јебило на штету саме Филхармоније. Јер проблем пријема Филхармоније од стране публике своди се, у крајњој линији, на шитање спровођења плана, и постепеног васпитавања публике. Тај план, међутим, као да није постојао. На програмима концерта били суфетховен, Моцарт, Вагнер, Менделсон, Рубинштајн, Лист. Чајковски и Ометана пружени су публици поводом њихових јубилеја, а било је и концерата модерне француске музике — Цезајра Франка, Дебисија, Пола Дика. Кад се зна, међутим, да је за. разумевање Бетховена потребно познавање музичког развитка тере њега, дакле претходно васпитавање, онда је то још отребније за модерну музику. Јер, сваки нови правац у му-

зици није ништа самоникло, већ.има свог дубоког корена претходној еволуцији „музичке уметности и представља _ потенцирање и стављање у центар интереса оних стилских и експресивних елемената, који су раније били подређени, занемарени или тек наглашени. Због те каузалности у свакој еволуцији, па и музичкој, потребно је постушно и систематско васпитање. Из тих разлога требало је почети изпочетка, од Хајднових и Моцартових симфонија, и њиховом интерпретацијом показати да Хајдн и Моцарт њису толико лаки, чипкасти, површни, пенушави, радосни и меки, као што се то обично мисли, већ да су многа места у њиховим симфонијама, дубља, болнија, „драмски згуснута“, и „да увелико трипремају појаву Бетховена. Затим, приказати еволуцију Бетховена, од шрвих симфонија, писаних очевидно под. угицајем Хајдна и Моцарта до круне његова дела Девете симфоније: карактеристичне црте музичког романтизма, наиме, превласт садржине ад формом и најзад, преко програмских настојања Берлиоза и Листа, преко Брамса и Брукнера довести до Рихарда Штрауса и најмодерније француске, немачке, скандинавске, руске и чешке музике. Само се васпитаној публици могу пружити бизарне, трозрачне и неразрешене хармоније Клода Дебиси-а, атоналност Шенберга па иМлегје опзузет Бузони-а и Алојза Хабе.. Да одРовори своме циљу — пропагирање музике и васпитање публике — Филхармонија преба да добије обилату субвенцију од државе, општине и грађана-мецена, да за време концертне сезоне приреди већи број потуларних концерата, и најзад да почне строводити једав систематски атропрам.

Из свега досада 'реченог јасно је да Опера и Филхармонија нису учиниле све што је било у њиховој могућности за систематско музичко образовање наше публике. Међутим, правилно мувичко васпитање донеће са собом и правилно схватање музике. Тада ће сама публика осетити да музика, није физички надражај чула слуха, који пролази не остављајући никаква трага у души слушаоца, већ да је то благодатна звучна лепота, интуитивно рођена у инспирисаној души уметника-ствараоца, материјално оживљена _ елементима музичке уметности: ритмом, мелодијом и хармонијом, осенчена и ниансирана динамички и агогички. А да до тога дође треба врло мното систематски организованог рада свих наших музичких „институција и музичара, којима је стало до тога да се наш музички живот подигне до европског нивоа и

лобије јасне и еђене црте. ве БИ : Но Бранко Драгутиновић „ДАМА ПИК" (Г-ЂА РОДАН); „КОПЕЛИЈА" (Г. МАТАЧИЋ) Опера. је почела сезону са „Дамом Шик“ од Чајковског. Одмах тот штрвог вечера су се виделе две промене: оркестар боље звучи но прошле сезоне док је хор (нарочито тенори) слабији. У оркестру су се променили корнисти и још неки дувачи. Још увек се осећа да је мало гудача контрабаса света 3; а Вагнер н. пр. захтева за своја дела 8 контрабаза и 16 првих виолина). Пошто тростор садашњег оркестра не може да прими више музичара него што јих сада има, то се повећању оркестра у овој зпради не може надати. Али зато хор се може повећати, он се чак мора повећати да би се добила, звучна проторшија са оркестром. |

„Дама Пик" је отворила сезону и то не баш најсрећније. Усрови у првој и последњој слици били су врло рђави. Госпођа Роговска је много форсирала и због тога врло често губила тон. Госпођа Родан има снажан алт али пе познаје левољно певачку вештину. Можда нигде нема толика тајни колико у гласу. Послешнаученог заната мора певач сам да улази у тајне свога грла. Код Госпође Родан треба, јоп: занат ба се кристилизира. Сасвим је други случај са Г-ђом Баљани. Она

парна фи АИ ојуељиљ ===