Pokret

"покрет

ШЕН а ИН Га А НОО

125

мозаик

ПОНОЋКА

Наше су саоне татетиране топло, Црвено. Наше саоне брзе и светле.

Коњима нашим втлие вратова Високо се узвише арене Дуге.

У њите полукруге

Густо су окићени траторим Ситни.

0 меко бели снесовта друмом снеже 0 меко беле саоне њима беже

И цинкају сићушни траторци

И цинкају топло.

А ма смо путници поноћни. Ходочасници пз далека краја,

Из далека краја.

(ве уа нас севају бели таљивици

Ко јата бела, ко јата лака

Танкит облажа.

А између шљивина грања ратава гола Пол снегом

Прне се куштраве трагично матакнуте главе Имела.

И пуне се добри дланови твоји Бисерјем крупним; то су њина Зрналица бела,

То се низ мрка лица мртвит глава Мртво мрале котрљају сузе.

А с обе стране налцега пута Све руше се руше

Стрма пејзажи белиљ кровова Косит долина —

Нас граби

Даљина, даљина, даљина

А тамно на твојој трептавицћ 0 шта се то блиста,

0 шта се то блистаг

Ја мислим ево овако:

Илљт је једна звезда Нетребројена

Ила је једна татуља Растопљена

Илт је једна суза Заборављена.

Боже мој, Боже мој како је цеста Тита!

И мека је

И како су нашт пути

ЛДалект

И звездама овтјена

И нитима дугим п стреловито брзим Проштвент,

Нитима дугим п“ брзим ч које Беже, беже, беже,

И које

Зује, зује, зује

Из наше две страме:

То је жбуње, то су гране

И пластови п равмите

И даљине ч даљине.

То шуме с обе стране

Брзога налисга тута

Штумови бели Христовит јела

И јуре у белом галоту

Бели торњеви Бадњега Дама.

И црно се црни разгрћу ројевт Злослитно Ћутљивит врата

Гле! Већ трођоше по талич глогови драст У косом низу

Прођоше близу.

И она дуга врбова грана Што је не обиђосмо тужну Већ много месеци п дана.

Теби је доброг

И твоја су колена умотана како требаг У рукаве твоје не улази ладак ветар“ Твоја је глава полегла меког

И бело ћутање неко твоје је склопило Оче 2

Маи ћемо је ли на време доћиг

У срцу твоме је топла

Тилаита 2

Цинкају траторциа ситни

Даљина, даљина, даљина.

О драги, драги брате

Што то беле летове наше Црна јата тратег

Аљ у том срцу добри су знаци Је лаг

Са звезда дуги се отегли траци Дуги п“ бела

И ето пуни бело светло Дланове твоје до

Врста.

Наша је бела стаза далека Једна нас стара Поноћка чека. Стара црква торањ стари. Нама ће вући поноћно уже Стари звонари.

Тамо се једна неравна цеста

Све брду диже т стрмо обара 0 наша добра отустела места! Места стара!

Тамо тред црквом чудна се мрачи Удубина

Једног старог старог пута

Ту је под снегом у помрлом цвећу Сва наша срећа.

Тамо се око стара бунара

Испољују сени у белој ноћи, што ит дана

Светлост гаси.

Ту око протујале Поноћи једне

Све круже п круже

Одавна мртви монаси

Свештеници једне одавно изгореле

Госпе.

Тамо 9 днима тог старог бунара

Ври бела месечита п“ светли избијају кључт,

Наша ће Поноћка далеко Тући.

Тамо обилавге монаси мртви И певају

Старе корале замукле давно И већ је веома дуго

Што тако на нас

Чекају.

Кроз скутове мантија њинпит Сребрне звезде једнако пролазе Глогове гране наћулиле уши: Брзи путници неки, да ли већ Долаве»

Тамо се некад ситало ситало

Пусто глогово цвеће

И више се никада, никада, пикада Оитати неће.

Тамо се белом крунио круном Бела мар. Из глогова обламчја бела