Pokret

ПОКРЕТ 105

сирањем извоза, већ и напором за што мањи увоз. Прво је постигнуто. Учиниће се све да извоз буде што већи; друго, пак, може се постићи само ако се заведе стварни однос злата као ажија, јер ће само то бити сигуран јемац да ће увоз бити сведен на минимум.

Ако и други конгрес буде добио временом потврду за своје прогнозе, наша привреда кренуће знатно напред, а наш бољи привредни положај допустиће нам да срећно решимо сва питања која нас у будућности буду оче«ивала. Пеј

ЈОВАН ХРАНИЛОВИЋ

+ 1259. | 1924

Ту недавно, 95. августа, у Новом Саду, где је преко тридесет година служио као парох унијата Русина, умро је човек чија судбина симболизује судбину многих огранака некад заробљеног и раздробљенога нашег народа. Својим књижевним радом и животом, прота Храниловић је један од Жумберчана, један између потомака укроћених Ускока које је Аустрија населила у „гладне, голе стене“, где је сиромаштво каквога у свету нема

да јуначко срце затре им сред груди...

Он је потомак витешкога колена коме је Аустрија уграбила, с националном вером, скодо и душу, а чија укроћена прегнућа су ипак пламсала у делима разних Смичикласа, Харамбашића и Храниловића. Тај огранак расејаних и развејаних немањићских Срба, насилном унијом отуђен Србима а приближен Хрватима, скоро Словенцима, могао би данас, кад конфесионални прозелитизам треба да престане, заузети нарочиту улогу у процесу народног уједињавања. А прота Јован Храниловић као да је био свестан тога, као да је пробијао пут за ту мисију.

Рођен у селу Кричке код Дрниша у Далмацији, где му је отац, Жумберчанин, био унијатски свештеник, свршио је Храниловић гимназију у Загребу, а богословију у Бечу, где је слушао и Миклошићева предавања из славистике. Девет је година био свештеник по Жумберку, а потом преко тридесет година у Бачкој, у Новом Саду. Две године дана је провео у редакцији Обгога, у Загребу, а кад се вратио у Нови Сад, 1900., он није могао да се туђи, као ни пре тога, од српске књижевности, него је, као и пријатељ му Илија Округић, подржавао најпријатељскије везе са Змајем, са Стражиловом и Јавором, па и са Матшицом Српском, која га, управо пред смрт му, изабрала и за члана Књижевног Оделења. Као такав, Храниловић који је векад певао и прорицао дан уједињења Хрвата и Словенаца, на „Крвавоме Камену“ којим Жумберак граничи са Словенијом, био је управо предестинован да председава Великој Народној Скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена која је, 19. новембра 1918. извела одцеплење Баната, Бачке и Барање од Угарске и припојила Војводину Србаји. Као такав, он је ступио у редове демократске странке и издржао у њој, уз много самозатаје, све до иступа самосталних демократа, Тада, он напушта редакцију Јединства, осећа се уморан и сам, сустаје и умире.

Живот Јована Хра"иловића је био леп као служба доброга пастира народу. Сам имајући увек

пред очима идеале, више националне и етичке, него ли конфесионалне, он је учио свој народ да буде сунцокрет, да живи етичким циљевима. Учио га је највише књижевним својим радом. Као син Жумберчана и као Дглматинац, он је добро знао народни говор, што је у Загребу увек импоновало. Имајући пред очима Качића, Прерадовића и Мажуранића, и Храниловић постаде хрватски песник, помажући својим ритмичним и доста мелодичним стиховима културно-националне тежње великога Штросмајера. Једно време, он се, као уредник Угепса, нашао на челу старих који су од књижевника захтевали да пише и да живи свестан своје социалне мисије; имајући ту мисију у виду, стари су, у Машица Хрвашској, цензурисали књижевна дела, мењали им правац, спутавали слободу стварања.

И у тој улози, Храниловић је био сасвим на своме месту. Он није био ни видозити песник, ни генијалан књижевник. Он је, и у стиховима, пастир и учитељ народа који лепо и разговетно слави побратимство и пријатељство, крјепост и врлину, а осуђује раскош, грамзивост, ону науку која човека вуче на беспуће и овај безверни наш век у коме

изумрли брзо сви су класицизма идеали.

Као таквоме, њему је био живот изчад свега, док су „млади“ стављали нада све уметност, не чинећи то талентом и делима, него програмом и манифестима. При свем том, Храниловић остаје у српскохрватској књижевности као песник Жумберачких Елегија. Боже мој, не из оних разлога, из којих смо у петом разреду, који се некад звао класа поетике, учили тај циклус. Него зато што је у тој збирци од дванаест песама проговорио, можда не сасвим својим гласом, него гласом помало отуђена сина, читав један крај наше земље и читав један толико интересантан огранак нашег народа. Одиста, кад је ову песму запевао, Храниловић је био надахнут, и стара школа је том приликом показала сву своју вредност. Јер поред тога што, својом збирком песама, има своје место у друштву већих и мањих народних учитеља, од Качића до Шеное и Змаја, Јован Храниловић остаје песник Жумберка све дотле док га у томе не замени већи мајстор живљења и осећања,

Васа Стајић