Pokret

покрет | [55

се своди, у крајњем резултату, овај велики успех бољшевичке дипломатије. Великим својим успехом прогласили су га сами бољшевици. И њихова штампа, и њихови прваци читаво прошло лето су славили ове Лондонске уговоре као неку своју историску победу, — премда би им већ најелементарнија смотреност морала диктовати да буду резервисанији. Већи зато што „победа“ још није била добивена, пошто је Парламенат, где Мак Донилдова Влада није имала већине, у свако доба могао уговор одбацити, а онда од „победе“ не остаје баш ништа. Али бољшевици не само да су триумфовали пре времена, него су „учинили још једну гору глупост: стали су се хвалисати како су овај успех постигли својом специјалним, нелегално-револуционарним методима. По њиховим индискрецијама дознало се да је Мак Доналд некоје одредбе уговара примио само под пресијом енглеских комуниста и да су некоје компромисне формуле даректно дело споразума између енглеских комуниста и бољшевичких делегата, — споразума за који су тек накнадно сазнали одговорни министри. Ове индискреције, наравно, много су компромитовале Мак Доналдову Владу пред британском јавношћу, а у истој мери су и ојачали аверсију према уговорима. Али није вероватно да је садашњој консервативној Влади било толико зазорно ово чудно порекло уговора. Енглески државници су реалисти и мирне душе би допустили бољшевицима да уживају, у веровању или у причању, како су Енглеској наметнули угоговоре, — кад би ти уговори одговарали енглеским интересима. Али са овим уговорима то није случај. Сав енглески пословни свет сматра их неповољнима. И зато их је Балдвинова Влада одбила, — рачунајући да ће моћи закључити повољније. Није вероватно да ће се у овом рачуну преварити.

ЈЕДНО ПИТАЊЕ БРИТАНСКОГ ПРЕСТИЖА

У Каиру је, од некојих до сада јбш непознатих лица, извршен атентат на „сирдара“ египћанске вој„ске и гувернера Судана сер Ли Стака. Злочинство је несумњиво политичког карактера; оно је дело египћанских националиста, који су, изгледа, дошли на сумануту мисао, да терором извојују пуну независност Египта! Та независност је, формално, прокламована још у фебруару 1922., и од тада је престао енглески протекторат, али само привидно. Јер у „независном“ Египту остала је и даље под искључивом бригом Енглеске: одбрана Суеског канала, . „заштита странаца“ у земљи и, што је главно, „одбрана“ читавог Египта од сваке друге силе... Сем тога, Енглеска је

Судан, који националисти сматрају саставним делом Египта, одвојила и ставила га под један специјалан режим. Против свега тога египћански националисти протестују и, са своје стране, захтевају просто и чисто докидање сваке енглеске контроле: захтев илузоран, докле год постоји Британска империја. О том су се националисти могли уверити и прошлог лета, кад се Мак Доналдова социјалистичка Влада у одбијању њихових претенсија показала исто онако енергична као и све раније британске Владе. Спор се, према томе, могао решити или разумним попуштањем националиста, или — силом. Разуме се, да овај други пут, кад се уважи размер снага, постоји само у источ-

њачкој фантазији некојих запаљених глава. Међутим,

те запаљене главе изгледа да су дошле до утицаја у политичком животу Египта, и плод тога је и овај

најновији атентат у Каиру (за последњих неколико

година било их је 20.) чија је жртва један високи енглески функционар.

Могло се предвиђати да ова провокација за Египћане, неће на добро изаћи. Предвиђања су се и сувише брзо показала као тачна. На злоченство у Каиру, Енглеска је одговорила на један начин који ванредно лепо илуструје њене политичке методе у земљама „ниже цивилизације“.

У суботу, 22. ов. м-ца, лорд Оленби, британски резидент, врховни контролор Египта, „модерни конквистадор“, како га је с правом назвала, крајем рата, енглеска штампа, — предао је египћанском министру председнику, Заглул-паши једну страшну ноту. А предао ју је по једном у детаље смишљеном церемонијалу који је срачунат на то да се Египћанима, као полудивљацима, и видно покаже, колико су глупо дрски кад се усуђују изазивати такву силу као што је сила Његовог Британског Величанства.

На путу од палате Резиденције до палате Председништва Египћанске Владе лорда, заваљена у фином аутомобилу, пратио је читав пук коњице (копљаника). Аутомобил се лагано кретао улицама Каира, у шуми копаља и копљаничких застава. Ова импозантна кавалкада, разуме се, изазвала је огромну импресију, нарочито кад је прошла поред Парламента, одакле су је начичкани на прозоре посматрали египћански законодавци.. Пред зградом Председништва Владе, аутомобил се зауставио, а копљаници се постројише са обе стране улаза. Свечану тишину тада проломише трубе, одајући представнику Његовог Британског Величанства краљевски поздрав. Лорд је ушао у зграду и остао свега десет минута. За то време је прочитао Заглул-паши две ноте и оставио му њихов француски превод.

Прва нота има овакав текст:

„У име Владе Његовог Британског Величанства дајем ово саопштење Вашој Екселенцији. Генерални гувернер Судана, Сирдар египћанске војске, који је уз то био и један одличан официр британски, брутално је убијен у Каиру. Влада Његовог Величанства сматра да је ово убиство — које излаже Египат, овакав како је данас управљан, презиру цивилизованих народа — природна последица непријатељске кампање против британских права и братанских грађана у Египту и Судану, кампање засноване на непојмљивој незахвалности за доброчинства учињена од стране Велике Британије, а не сузбијана од Владе Ваше Екселенције и подржавана од организација које су у уској вези са самом Владом. Вашој Екселенцији је пре више од месец дана скренута пажња на консеквенције које Бе наступити, ако се пропусти да се ова кампања обустави, нарочито у погледу Судана. Кампања није била обустављена. Сад је египћанска Влада допустила да Генерални Гувернер Судана буде убијен, и показала је да је неспособна да заштити, или да неће да заштити живот странаца. С тога Влада Његовог Величанства захтева: — и сада се ређају већ познати захтеви.

Прочитавши ноту, лорд се одвезао натраг римљански свечано строг, остављајући за собом констернацију и египћанске Владе, и Парламента и политичара. _

У ноти су најважнији захтеви који уопште немају никакве везе са самим убиством. То јест, у овом случају, уопште једва да се и може говорити о захшевима, јер енглеска Влада одмах саопштава, да је те своје захтеве сама или већ задовољила или