Pokret

156 покрет

да ће их задовољити. Међутим оствареним захтевима најважнија су ова два: Судан је одвојен од Египта и сасвим извучен испод утицаја египћанске Владе; иригација подручја Гезире и уопште контрола над горњим током Нила дошла под искључиву контролу Енглеске, преко Владе за Судан. Пошто је Египат, и данас као што јеи у древна времена био, „дар Нила“ јасно је, шта за њега значи ова енглеска контрола...

Тако Велика Британија чува свој престиж. У свом спору са Египтом није јој пало на памет да тражи пресуду Лиге Народа. Она је прогласила тај спор „унутрашњом афером“ Британске империје, дакле, ствар која не спада у надлежност Лиге. Исто тако је, пре годину дана, Мусолини налазио да ни бомбардовање и окупација Крфа — усред мира! — не спада под суд Лиге Народа.

Тада је против овога схватања енглеска штампа оштро протестовала. Данас не протестује против поступка своје Владе у Египту: „то доказује — тако филозофски закључује један париски лист — да се оцена људи и држава мења према тачки гледишта са које се посматрају ствари“.

ПОЗОРИШТЕ

СВАЂЕ И ИНТРИГЕ. — НОВА ПОЗОРИШНА УПРАВА. ЧЕТИРИ ПРЕМИЈЕРЕ. — ДВЕ ПРОСЛАВЕ.

'Очекивали смо нову позоришту сезону са велики интересовањем, са великим надама и са много оптимизма, јер смо веровали (да се активност у круговима књижевника и уметника, примећена пред почетак овога лета, неће умањити на почетку ове сезоне, пи да ће се испољити ши у раду позоришних људи. Шочетак ове сезоне, међутим, обележен је

равмирицама између личности у позоришној управи, трено-.

шењем њихових личних зађевица у ступце дневних и књижевних листова, истрављањем кривих Дрина и обелодањавањем закулисњних скандала и интрига (које су изгледа, постале главно занимање неким људима у позоришту.

Не споримо да је за ломљење врата ономе који вам смета у каријери потребна једна, и још те кажва, енергија, само та би се енерпија дала у позоришту пласирати у рад кориснији по публику и по само повортште. Овако, још пре прве премијере, дакле штре првог резултата рада, видели смо прве резултате интрига: разне иајаве, оптужбе и исправке које су се појавиле у јавности. Г. Веља Живојиновић изјављује једном новинару да је Др. Ранко Младеновић у позоришту нека врста писара и (да су све његове информације о уметничком раду у позортшту „некомлетентне комбинације, постале у најбољу руку из обичног незнања ; Др. Ранко Младеновић изјављује у другом листу да Т. Веља Живојиновић „није интелектуално и уметнички ју стању да даје суд о њетовим квалификацијама „које су изван домашаја његовог менталтитета : „Политика“ оптужује Г. Предића да је због једног личног сукоба скинуо са репертоара Софоклову „Антигону“ коју је превео Г. Сима Пандуровић...

И тако даље. Све заједно прилично одвратно. А завршетак је био овај: 5. новембра „Политика“ је донела нотицу: „Вршилац дужности директора драме и редитељ Београдског Народног Позоришта Г. Велимир Живојиновић поднео је 26. октобра молбу ва пензију; 11. новембра, на запрепашћење људи 7 позоришту и ван позоришта, тај шести Г. Живојиновић шостављен је за вршиоца дужности ушравника Народног Позоршшта. За његовог помоћника дошао је Г. Момгчтло Ма лошевић а Г. Предић је враћен на положај драматурга. Т. Предић, неправедно деградиран и понижен, дао је оставку; Г. Рашко Младеновић, чији је опстанак у тозоришту поседом ове групе онемогућен, повукао се такође; Г. Сталпа Бинички шрешао је из Народног Позоришта у Државну Штампарију а долазак Г. Бранка Гавеле у Београд изгледа да је при оваквом стању ствари искључен. Шта ће биљи ју Народном Позоришту зна сам Бог. Личност Г. Живојиновића не улива нарочите наде, али ипак ко зна: Факат да је Г. Живојиновић рђав режисер не даје нам права да унапред тврдимо да ће бити и рђав администратор.

То су резултати борби у Позоришту. Мора се признати да су врло велики. Резултати рада су много мањи. Даване су четири премијере од којих се ни за једну не може

рећи да је потпуно успела; глумци су једини увек били добри, режија. не увек; а кад је п режија ваљала, није ваљао комад.

Почело се са национаљним репертоаром: даван је „Чвор“ од Пепшје Петровића, комедија која ће по свој прилици, због извесних бурлескних ситуација и запшашрености, успети код публике боље и. од „Пљуска“, и ако је у ствари много гора као комад: све је много развученије, мање логички повезано, мање занимсвиво најзад. Јер гледалац осећа да су дуги лијалози ту само зато да би комад, који би као шала ју једном чину био врло добар, шепунио вече, пи да би само две речи неких јунака у комаду биле довољне па да се чвор раздреши; а те речи не падају не зато што би сама ситуација или брза сукцесија догађаја спречавали те личности у комаду да их изговоре, већ зато што их писац, и у сценама кад већ постаје неприродно да забуна још траје, не мете тим личностима У уста. Комад ће шналче (без сумње успети јер не треба, заборавити да. ће се после представа. у Новој Згради давати и у „Мањежу“. — Пошто на. жалост немамо довољно простора да се задржавамо (на препричавању помада, поменућемо само да су глумци били одлични сви: Г-ђа Стокић, Г-ца Д. Марковић,

"која је несумњив добитак за нашу трупу, Г-ђа Павловић и

Т. Филиповић, затим Г.Г. Никола Гошић и Божа Николић који (су на премијери кренрали две главне мушке улоге. ЛА Маринковић и Гец, који су у другој подели имали те улоге, нагледа да су били такође добри, али о томе се сами нисмо уверили јер и ако је „Чвор довољно занимљив да се једанпут са иавесном шријатношћу гледа, довољно је и досадан да би се могао тледати два пута.

Што се тиче Шјеентановог комада „Отмица Сабињана-

ка“, њега је тешко, поред свих напора Г-ђа Паранос, Ризнић.

7

и Бобић и Г.Г. Станојевића, Бопића п Антонијевића, догледати чак и једанпут. Тај комад, пун наивних и намештених вицева из немачких породичних листова, требало је оставити мањим шутујућим позориштима ш ђачким дилетантским дружинама. А Народно Позориште може једном да почне са праксом да добре стране комаде које шзабере и унесе у репертоар да на превођење ако нису преведени, а комаде који не ваљају (п ако се, преведени, налазе у позоришној архиви) прежали и не искористи,

Позориште је хтело да даје и руске комале ш од руских писаца пзабран је Андрејев. Колебало се између комада „Не убиј“, п „Мисао“ и од та два изабран је гори. Наша, публика. се, нешто преко наше позоришне трупе а нешто захваљујући проласку Художественика, упознала и са Толетојем, и са Чеховом, и са Порким, (и осетила је да су ово Толетој, Чехов и Торки (а (друге руке и то невешто помешани у једну несварљиву руску салату. Шет чинова овог комада трају пуна четири сата; и што- је на премијери нешто више од половине публике остало и после четвртог чина заслуга. је Т. Ракштина, редитеља, и наших глумаца са којтиа ове сезоне човек пе може не бити задовољан. >

Збтља, овај се приказ претвара у славотојку тлумцима., али то је неизбежно јер пи сад, кад смо дошљи до четврте штремијере ове сезоне, Батајевог „Свадбеног Марша“, прво што морамо рећи опет је то да су глумци били одлични. Г. Живојиновић, редитељ, био је шриљежан, вредан, пажљив, педантан, али је комад прилично шамрцварио. А сам комад“ Треба, јед-

ном шрестати веровати да све оно што је успело код фуразшцуске публике самим тим заслужује да буде сервирано и налцој. Фаталност која спаја два бића која су се случајно срела у животу, разумевање двеју отмених душа створених једна за другу, јав који постоји између два створења различитог 846питања, плакање у троје и у четворо, све је то лепо у једном Паризу где шема толико позорница и писаца за све укусе; нама требају комади или од траве књижевне вредности, шли такви да донесу што више новаца птозорташној каси, а овакве „сред“ ње линије“ треба се оставити. ~

У низу представа од почетка сезоне до данас имали смо и два јубилеја: јубилеј Г. ЈБубе Станојевића и јубилеј Г. Бранислава Нушића. . ·

Г. Љуба Станојевић, некада креатор улога Руја Блаза, Хамлета, Краља Лир, Карла Мора, Станоја. Тлаваша, прославио је четрдесетолодишњицу свог уметничког стварања игра“ јући Шекспировог Отела. То му је било прво глумљење после рата. Њетов јубилеј прикушио је елиту београдске пуолике а шриход са тог јубилеја отишао је у касу болесничког фонда. Удружења Глумаца.

Т. Бранислав Шушић прославио је шездесет година живота и четрдесет пет година рада на књижевности. Прославио их је свечано, уз велико учешће публике али, бар У Ђеограду, ша мало језовит начин. Јер сцена којом је почела прослава