Pokret

покрет 157

у позоришту била је на шрвом месту језовита. Замислите Г. Нушића који стоји пред шубликом у једном угљу позорнице, а на позорници наше покојне драмске шисце од Јоакима Вушча и Стерије до Јанка Веселиновића и Ћоровића. И еви они, један за. другим, говоре Њушићу: „Нушићу, ти си велики човек...“ а неки од њих додају: „Ми чувамо једно место за тебе овде на другом свету, али не умири још, још си потребан српској публици“. То говоре прво стари наши писпи, 3атим долази ред на новије, на оне које је Г. Нушић живе познавао, са којима је чак и друговао и чије маске сад гледа пред собом. И они му у лице ређају хвале које су саставили живи београдски професори и говоре му да остане још на овоме свету. Човек мало осетљивијих нерава разболео би се још

исте вечери. — Иначе је представа успела, нарочито комад „Нашта Деца“ који су играли седмотодишњи Владимир ЏШешљика и петотолишња СОташка (Св. Шредић. ДЕТЕ МУЗИКА.

ПОЧЕТАК МУЗИЧКЕ СЕЗОНЕ.

ЛЕ ју опери и у концертној дворани још влада мртвило. У опери се могу подвући наступања двају диритената ЈГ. Г. Мирка Полића и Ловра Матачића, тенористе Др. Мирка Шетровића и гостовања Г-ђе Чалетове, Т-ђе Олгине и Г. Т. Попова и Бедљевића. Диритенти Шолић и Матачић представљају огромну добит за нашу оперу. Ритмичку сигурност, ванредно осећање за стил и музикалност треба тодвући код Г. Матачића. Г. Полић је познати интерпретатор. талијанских опера (нарочито Вердиа и Шучиниа). Нови млади тенориста Др. Петровић располаже правим, Богом даним тенором ванредне боје, лепих висина, изразитим како у форте тако и у пиано. Његове студије још нису довршене, али он већ сала обећава, да ће бити добар певач. На бини не уме“да се сналави, што ће му, ако не буде радио и глуму, много сметати. Од гостију |-ђа Чалетова је изврстан драмски сопран, добра Сента и Тоска. Г. Попов је добар баритон, уз то и изравит у глуми.

Репертоар опере увећао се са Доницетијевом комичном опером „Дон Шаосквале“. То је уједно прва премијера у овој сезони. Џо старој политици Дирекције Опере ако се каква опера, стално налази на репертоару европских бина, сонда смо дужни и ми опремити ту оперу за нашу публику. И она је отремљена добро, шремиера је задовољила; добар Пасквале (Г Туцаковић) добра Шорина (Р-ђа Волевач) а, изнад свих најбољи Г Матачић, али ипак нам није требала.

„Дон Шасквале“ је тип талијанске Опере Буфа. На себи носи велики жиг ненадмашног „Севиљског Берберина“, утиснут и ју партитуру и у либрето.

Музички део опере који је био у рукама Г. Матачића изведен је са малим изузетцима (Г. Томић у трећем чину и хор кувара нису били добри) одлично.

Режија Г. Павловског још увек рђава. Декор трећег чина даје пријатан штимунг.

Концертну дворану држе две дирекције: Друштво пријатеља уметности „вијета Зузорић“ и концертна дирекдија „Хармонија“. Већ сада су се код њих формирале две различите политике: док „Хармонија“ доводи са стране уметнике без обзира на народност, а о нашим уметницима (не води рачуна, дотле „Швијета Зузорић“ изводи на подијум националне музичаре из наше домовине или из других словенских земаља. Ни једна дирекција још (није почела посао луном паром („Цвијета Зузорић“ у опште није објавила штрограм за целу сезону). Хармонија је довела ва чувена уметника на клавиру: Боровског и Вајнгартена. „Цвијета Зузорић“ так довела, је Др. Вацлава Шћепана чувеног протагонисту чешке клавирске музике.

Александар Жириловић Боровски приредио је 1. октоора ов. г. концерт ју сали „Уранија“. Боровеки је пианиста првога реда ти нарочито шознат као интерпретатор модерне клавирске музике. То се на концерту врло добро 'осетило; док су му Шуманове Симфониске Етиде биле израђене мајсторски у занатлијском смислу, дотле Прокофшев са „5 у15оп5 шу: ди Затсазте и Отравински са игром кочијаша („Руски карневал“) из „Петруштке“ показују великог пианисту у сваком смислу.

Другог дана у сали „Манежа“ шриредио је Ђоровски за љубитеље музике један интимни реситал Баха, Окрјабина и Отравинског. Кажу уда су то његови љубимти.

Др. Вацлав Шћепан на овоме концерту изнео је један низ клавирских дела почевши са највећим чешким музичаром Бедржихом Ометаном и Антонином Дворжаком па преко Новака и Оука дошао до најмлађих чешких композитора;

Јиража, Кржичке, Шћепана и Вомачке. Идеја врло симшпатична да (се на једном вечеру изнесе мали историјат модерне чешке клавирске музике. И у томе је Г. Шћепан успео. Из

његовога реситала може се закључити да Ометана и Двор-

жак нису покривени и да једино Оук својом горостасном индивидуалношћу (успева да се довине до њих. Најмодернија чешка музика још лута, али је она на путу да пронађе прави шут којим ће поћи. Апсолутна национализација целокушњог музичног апарата и свирепо чување свога довешће их једнога дана до чистог националног стила,

Концертна Певачица Г-ђа Мила Бошковић-Ататоновић на свом концерту у сали „Отанковића“ певала је шесме наших композитора Христића, Милојевића, Манојловића, Биничког и Бојића. Међу њима најинтересантнија је „Тужна песма“ од Т. К. Манојловића. На програму су били још и Габриел Форе, Дипарк и Шарпантје. Г-ђа је 'са разумевањем и осећајем певала наше композиторе, зато има права, да на себе узме мисионарску дужност и да чешће износи њихове песме. Чак (нека јој овим буду препоручени стилизовани концерти,

5 њ

25. нов. у Новој Згради Нар. Позоришта приредио је наш стари познаник Др. Паул Вајнгартен концерт на рђавом клавиру, марке „Ербар.. Или клавир или његова лична индиспонованост учинили су да нас је Г. Вајнгартен оставио овога пута мало разочаране. Али ипак по каткад Др. Вајнтартен је дочаравао љубавне замисли Брамса и узносио се за Бетховеном. Шо шрепуној сали види се да је Вајнгартен љубимац београдске публике, и сваки његов долазак биће поздрављен.

СПОРТ

ПРЕГЛЕД НАЈВАЖНИЈИХ ОПОРТСКИХ ДОГАЂАЈА У МЕСЕЦУ ОКТОБРУ И НОВЕМБРУ

да последњих месец и по дана десили су се неколики догађаји шрвенствене важности; (баш због тога што су одиграни (догађаји били од ошштерг шнтереса, и према томе опште познати, ограничићемо се само на кратку рекапитулацију ствари, док ћемо у будуће све актуелности шратити исцрпно као и ло сад.

Најважнији догађај у Југословенском Опорту био је, несумњиво, ове године, сусрет Хајдука и Југославије у финалној утакмици за частан назив „државног првака“. Победа, је тритала Југославији. Важност, коју ова победа има, са чисто уванот клупског становишта, несумњиво велика је. Али је далеко већа важност ове победе по санирање шрилика у нас. Од 1919. на овамо, ми непрестано читамо, чујемо и видимо, како се једино у Загребу игра прави футбал, а да су све остале покрајине недорасле њему. Ако су ти приговори и имали тачности 1919. и 1920. сада су били потпуно депласирани. И резултат тог самоуверења видео се у првој борби. Утакмица Хајдук Грађански · завршила се резултатом 5:0. Пуштамо свакоме да сам изведе закључаж.

Победа Југославије и сјајне игре Хајдука. долазе да нам покажу да се у другим покрајинама гаји још лепши футбал, који је триумфовао баш над загребачким футбалом.

Други, можда мање важан, али ипак првокласан догађај била је победа Загреба над Сплитом у финалној борбт, за пехар Њ. В. Краља. да сваку је похвалу одлична и заслужена победа загребачке момчади, “која је дала све од себе, да очува високи реноме Загреба. Уздрман углед услед атулирања победе Осијека, једва побеђена ЈБубљана, све је та наводило на неповбљна мишљења о Загребу, али након штре у финалу сви ти приговори сами су отпали.

Момчад Хајдука тдући из једне тешке борбе у другу још тежу, имала је часно одликовање али и врло тешку дужност. То је била борба са Чехословачком. И Хајдук је издржао. Да је било више рутине и одлучности код његове навале, Хајдук би можда славио једну од најлепших победа које се могу стећи,

Шрвенствене утакмице ва јесењу севону 1924-25. год. одигране су. Хијерархиски ред није поремећен.

Место трвака опет је остало Југославији. Она је све четири одигране утакмице добила. У одлучној борби за прво место, стари њен ривал В. С. К., — који је само пре пар недеља славио победу у шријатељеској утакмици над Југославијом, — отишао је са поља екразантно поражен са 6:1.

'На другом месту је Б. 0. К., који се нагло опоравља од декадансе која је наступила након Тушткове смрти.