Pokret

покРЕТ_ 171

мале-и и слаби Београд у гомилу рушевина, Лена осети први пут у своме животу сву сласт слободе. Мо"ла се играти до миле воље, плакати, смејати, јурити по тамним угловима и говорити колико је хтела непристојне речи, за које би иначе морала "стајати у углу (марш, животињо једна, стоко безобразна итд!). Али кад једна граната одби кубе на кући, а друга сруши скоро цео други спрат, породица се једне ноћи, пуне звезда, рефлектора и светлости од пожара који је харао око пристаништа и железничке станице, полако искраде из подрума, и опустелим улиц ма одвуче до Чубуре где је чекао капстан са колима.

До тог тренутка у Ленином је животу постојало детињство. Али од тада, од тог страшног ноћног пута, па све до њене петнаесте године, судбина је преврнула нагло листове жавота и они су остали празни. Раме се госпођино све чешће грчило, глава све више полрхтавала, дани пролазили по збеговима у страху од непријатељских аероплана, глади и тифуса.

Колико је препатила сирота Лена док је још и Владимир био са њом, не вреди ни говорити,

али кад мајор (капетан је био постао мајор) једног

кишног и тмурног дана дође и одведе Владимира са собом, настаде за Лену прави пакго. Госпођа је постала прави деспст. Палила је кандила, ишза у цркву, плакала и присиљавала и Лену да заједно са њом осећа сву тежину пропале државе и можда за навек отишлог мужа и сина.

Србија је била прегажена, јадна малена Србија, плава мрљ“ца на великој карти Европе, а њени најбољи синови, краљ и мушка деца, бежали су пред непријатељем преко албанских гудура, без пута, без хлеба, без вођа, вођени једино инстинктом самоодржања. И цела та б-скрајна поворка људи, исцепана, малаксала, промрзла и дессткована глађу и умором вукући собом још увек пушке и уверење да они представљају државу, имала је један једини циљ: море. Стићи што пре до мора; спасење ће доћи заједно са морем. А даљег Нико изгледа није мислио о томе.

Добра госпођа доби по други пут напад кад виде првог аустро-мађарскег војника да прође крушевачким улицама. После тога постаде још ћутљивија и предаде се с мирном резигнацијом судбини, али зато ни за тренутак не испушташе из руку Ленино васпитгње. Дсевојче је било живо, враголасто, лепо са својим крупним граорастим очима и светло смеђом косом и онако штр«љасто, у краткој сукњици, подсећало на преобученог дечака, и госпођа увиде, да ће требати много труда, па да од ове вреле крви створи смирену и лепо васпитану госпођицу. Прво: пошто је држава пропала, кћи једног мајора мора живети повучено. и одрећи се свих згбава, шетњи и других ствари. Зар отац у туђини, а кћиг.. А, то не! З,тим друго: доћи ће слобода, а зајсдно са њом и оне породице које су изблегле у Грчку, Италију, Француску. Говориће по неколико језика, свираће, биће образоване у

сваком смислу. Треба дакле и овде радити и не.

постидети се када се наши буду вратили. МИ даље у том смислу још пет течака разлога смисли госпођа и варавно за разлозима дођоше решења у виду домаћсг закона, опет подељена на тачке. Прво, домаћи рад; друго, учење језика; треће, свирање, четврто, пето итд. Све до кревета у који се Лена

бацала изморена и, малаксала 'од дневног напрезања и једноличности живота.

Једини радосни часови у том досадном и монстоном животу били су часови одмора. Тада би Л на легала на диван, заривала главу у какво јастуче и сатима сањарила. О чему» Ко би то знао! Ни Лена није знала, али кад би подигла главу са јастука да пође на свирање или учење, њој очи беху сјајне као звезда Даница, а образи зажарсни.

А године су пролазиле... Истина споро једнолико, страшно, али су тек прола иле. На Лениним хаљинама почеше се оцртавати вршци дојака. Како је то било чудно! И она је дуго, по читаве минуте, стајала пред огледалом и гледала са љубављу како затежу хаљину и како сенче јасно и заводљиво под танком тканином. У то време госпођа се предала другом занимању. Њој се чинило да јој је ћерка сада већ толико заволела музику да је већ неће лако оставити, да је за две године савладала толико француски да може сасвим лако читати без речника и најтежу школску лектиру, па да се

"сада може и она, госпођа, позабавити и другим

стварима.

Нешто мало истине је било у свему овоме, али добра госпођа ни слутила није да је свирање и француски језик и сувише мало да испуни један цео девојачки дан. МИ док је она одлазила предвече код познаница да присуствује призивању духова (јер спиритизам је био сада страст) дотле је Лена, остављена разузданим причама њине слушкиње и сама себи, читала све оно што јој је мати иначе забрањивала: све романе на које је нанлазила у кући. Романи беху сами по себи добри, али она не беше дорасла за њих, и све оно што није разумевала, она је тумачила на свој начин. Да је какав моралиста успео да прозре њене мисли, оч би застао запрепашћен пред оним, што се кувало у њеној малој глави.

Још од најранијег детињства беше Лена сањалица и по мало маланхолик, али у овом добу њена живота, а под утицајем лектире и осамљености, сањалиштво се у ње почело граничити са страшћу, а меланхолија са болешћу. Госпођа је живела у нереалном свету духова и у екстази прорицала скоро ослобођење. Цело њено старање о ћерци _ састојало се сада у строго казаматском чувању јадне девојчице и у тврдом веровању да ју је васпитала врло добро, ла су се њене материнске бриге тиме завршиле, па сад има само да је чува и удаје. о

Ко зна како би се завршило ово, да једног дана, јесењег, пуног блата и магле, не дође ослоб6“ђење. У Ленином се животу догоди револуција. Госпођа доби и трећи пут напад (последњи у њеном

животу) видевши свога сина као гаравог и лепо

израслог младића. Муж њен, пуковнек Миленко ЈБотић, мало олебљао, са брковима штуцованим по француском начину, са носем бакарно црвеним који је и нехотице одавао пуксвникову наклоност Бахусу, пољубивши жену после дугого лишњег растанка, промумла са нескриваним гађењем на лицу:

-— У... како си остарила! Што ти ког ђавола глава тако дрхти2 — и после тог поздр ва он оде у другу собу да распакује тек приспеле ствари

Брат и сестра се искрено обрадоваше једно

другом. Настаде време ведрије него подне, што вели Библија. Стали су се упознавати, јер беху скоро

== ан