Pokret

ГОДИНА ДРУГА БРОЈ 39. и 40.

17. ЈАНУАРА, 1925. Г. БЕОГРАД

ДЕМОКРАТИЈА НА ШТАКАМА

На Видовдан 1921. године, Уставотворна Скупштина је изгласала данашњи наш Устав. Тај је Устав, у већини одредаба својих, према општем нивоу политичког развоја и искуства нашег народа врло либералан — толико либералан да би морао изненадити Европу, кад ова не би била већ навикнута на балканска изнезађења оваквог рода. Али њој је, давно пре нашег експеримента, било познато да Балканци, као и толике друге расе које у најновије време улазе у историју, својим политичким институцијама, желе да буду на челу цивилизованих нација. То је био случај са Грчком, са Бугарском, са Абдул Хамидовом „младом“ Турском. Све те земље су своја уставна питања решавале и решиле тако да су морале изазвати завист необавештене јавности у далеко напредаијим земљама. Но ова политичка напредност Балканаца остајгла је, у главном, у теорији, а у стварном животу врло мало се од ње видело: поред свих лепих институција, балканске земље су често виделе режиме сличне Фан Нолијеву, или Ахмет Зогуову.

После рата, разуме се, ми нисмо могли прекинути са овим балканским обичајима. То у толико мање што се и остала Европа, у овом смеру, стала нагло „балканизирати“. Дакле, и наши грађани су Уставом добили све што се разумно једва и желети може: грађанска и политичка права, парламентарни режим гарантован Уставом, општег бирачко право, пропорционални изборни систем, тајно гласање заштићено од сваког покушаја мешања извршне власти. Сва та права дана су једној гомили, која се у заједници нашла тек јуче и којој ће требати подоста времена док се развије у грађане. Истина, та гомила није била потпуно лишена политичких права, нити је била без икаква политичког живота ни у прошлости. Али та права била су већином илузорна, а политички живот у ембрионалном стадију. Пре свега, опште бирачко право није постојало нигде. Војводина је имала један, по данашњим појмовима недостижан, ценс. Гласање је било јавно, тако да је консултовање народа, у истини, представљало само један проблем за управне власти, које су га решавале без много муке. (Уосталом, није тако било једино у Војводини, него у свима немаџарским крајевима некадашње Угарске: свуда су ту избори значили једну јевтину комедију. „Народносни“, то јест немаџарски изборни срезови били су апсолутно сигуран домен Владиних кандидата, и према томе би излазило, да су „парламентарни режими“ у Маџарској држали — Немаџари, иако су они имали најмање разлога за то.)

У Хрватској и Славонији имали смо нешто слично али горе. Ту су, до изборне реформе од 1910. године, у ствари чиновници бирали — јавним гласањем, разуме се — посланике за загребачки Сабор, а ови су из своје средине слали четрдесеторицу делегата (Владиних „мамелука“) у пештански Парламенат. Поменутом изборном реформом број бирача је повећан, али у ограниченој мери. Тек под крај рата

добила је Хрватска и Славонија опште бирачко право — које никад у пракси није опробано — но само за загребачки Сабор, чија је надлежност била толико скучена, да су његове дискусије и решења имале једва већу стварну вредност од дискусија и одлука каквих приватних клубова или удружења. О шаљивом босанском Сабору и босанском изборном реду, по конфесионалном „кључу“ и „кури: јама“, немогућно је озбиљно говорити. Далмација и Словенија спадале су у земље засшуџане на Царевинском Већу у Бечу (такав им је био званичан назив). Паревинско Веће, Кејсћзгаћ, било је оно што му име каже: један саветодавни орган бечке Владе. Оно је имало и права Парламента, али само док је остајало у хармонији са постојећом Владом. Ако није хтело, или није могло да сврши послове који су сматрани државном потребом, ти су се послови (буџет, годишњи контингенат регрута, итд.) свршавали без њега. У такво Веће слале су Далмација и Словенија заједно на тридесетак посланика који су се, наравно, губили у батаљону од пола хиљаде Немаца, Чеха, Пољака, Украјинаца, Румуна, Пталијана. Рад ових посланика био је тако далеко и толико изван додира са интересима њихових бирача, да га ови уопште нису могли ни пратити, нити су осећали потребе за то. Дакле, и поред два Парламента, или назови-Парламента, и не знаш колико земаљских и покрајинских Сабора, наши данашњи грађани из некадашње Аустро-Угарске ушли су у нову државу без већег политичког искуства, а скоро без икаква искуства у државним пословима, резервисаним бризи и памети беамтшера. Ту су се нашли са браћом са Југа, значи и са дреничким и ђаковичким Арнаутима, који су навикли да своје односе са државом регулисавају или пушком или — преко страних конзула.

У ту, политички безграмотну гомилу, Устав је удавио и оно мало (врло мало) политичког васпитања и инстикта што се за сто година, силом прилика, било развило у Шумадији. Дојучерашња аморфна гомила, декретом Устава, посгала је суверени народ, један и недељив. Према томе, задовољени су захтеви чисте, дестиловане Демократије, — Демократије изван простора и времена.

Ипак, овај Устав који из претеране нежности према Демократији тако мало води рачуна о реалној снази наше Демократије, у доба кад је израђиван, наилазио је на оштру критику у Уставотворној Скупштини не само код аутономистичке и сепаратистичке опозиције, него и код некојих демократских странака којима још није било довољно све оно што је уставним одредбама Демократији гарантовано. И, као што се зна, Устав је изгласан протих тих партија. Најјача од њих била је Земљорадничка странка: она је имала толико замерака и приговора Уставу, да је радије допустила да он буде купљен и плаћен интересима босанских земљорадника него да сама гласа за њега.

Толико је претенциозна била наша Демократија крајем јуна 1921. Али једва месец дана касније,