Pokret

224

покрет

иста та претенциозна Демократија, урачунавши и Земљорадничку странку, којој Видовдански Устав није био доста либералан, изгласала је Закон о заштети државе, — један драконски закон који је тешко могућно довести у склад са либералним духом Устава. М тај закон изгласан је јачом већином него, месец дана раније, Устав...

Овај парадокс Уставотворне Скупштине остао је стални парадокс нашег уставног живота: парламентарни режим, прописан Уставом, могао се одржавати и одржавао се само специјалним мерама, или под абнормалним приликама. Пре три године, за функционисање тога режима довољна ја бала примена Закона о заштити државе на комунисте. То је био режим Демократије, али Демократије — на штаци. Но данас после три године та једна штака није доста; потребна је и друга: примена истог 34кона и на Радићеву странку. Сад је та потреба задовољена, и сад имамо Демократију на штакама.

Са правног гледишта, не може 6 „ти сумње, да су мере предузете од стране Владе према Радићевцима, 23. децембра, беспрекорне. Постоји Закон о заштити државе; о њему се може мислити како се хоће, али што је изван дискусије то је: да 0%, док је у снази, а данас је у снази, не може важити само за један ред грађ-на, а за други не, него мора важити за све подједнако. Г. Радићева странка дошла је у сукоб с тим законом, као и Комуни: стичка, дакле мора сносити и последице таквог свог држања. Уосталом, и без обзира на тај закон, Г. Радићевој активности, која је добила карактер очевидне издаје и конспирисгња са свима непријатељима ове демље, морао се ма на који начин учинити крај, ако наша држава не треба да буде једна лаж и у очима страног света и у очима својих сопствених грађана. Издаја се кажњава и у земљама које немају специјалног закона о заштити државе. А ако закони за то нису довољно ефикасни, онда — онда бива оно што се пре две године видело у Италији, где су фашисти крвавим походима, у буквалном смислу, истребљивали „субверзивне“: дакле, нешто слично црногорској истрази Потурица од пре двеста година. — Зар ико мисли да би код нас могло бити друкч=, да су нешто плодови Г. Радићеве акције виднији» Да, на пример, устанак у „Македонији“ и Црној Гори, побуна свих несрпских елемената од Суботице до Дрима и од Марибора до Ђевђелије и сличне сумавутости, — да нису остале само у мутним маштањима Радићевих гомила, него да су постале стварнострг А да оне то постану, није зависило само од воље и рачуна Г. Радића!.. Довољно је на то помислити па да се увиди да је и за Радићевце примена Закона о заштити државе најкомотнији излаз из лудог положаја у који су запали. То је најкомотнији, а можпа, моментано, и једини излаз и за нашу Демократију. Само уз помоћ овог чудотворног закона она ће сутра, и у најближој будућности, добити Скупштину и парламентарну Владу одговорну Скупштини, и све ће ићи, или може ићи, како ваља и требује.

Разуме се, таква Скупштина биће лажно Народно Представништво, као што ће лажан бити и

читав наш парламентаризам. Јер Законом о заштити државе стварно је уведен полишички ценс, дакле нешто много теже него што је ценс порезни и сваки други. Цен:-урисано бирачко тело не може дати Представништо какво одговара његовима жељама, него какво закон допушта. А кад је већ тако, кад се воља суверене Демократије може и мора да цензурише, регулише и коригује, чему то чинити заобилазним путем, преко Закона о заштити државзвег Зар није боље ићи директног Очевидно је да наша Демократија, на име она „државне народности“ (српско-хрватско-словеначка), којој Устав даје власт над државом, није способна да буде носилац те власти. Према томе, основна претпоставка нашег данашњег Устава илузорна је. А онда треба мењати тај Устав. Мењати га тако да буде подешен према реалности, а не према фикцијама. Пошто је данас и југословенска Демократија фикција, то с њом не треба рачунаги, или о њој треба водити рачуна само као о нечем што будућност треба да донесе. Кад нема Демократије, бесмислено је задржати најдемократскији изборни закон и бирачко право украшено свима епитетима из речника покојних социјалистичких агитатора (опште, тајно, пропорционално итд. Исто тако бесмислено је остати и даље у илузијама балканске Демократије, која је допуштала законодавно тело. само са једним Домом.

Како данас стоје ствари, постоји држава Срба, Хрвата и Словенаца, али не постоји нација Срба, Хрвата и Словенаца. Ту нацију треба створити, дакле стварати, и томе циљу имају да служе и Устав и све државне институције. Данашњи Устав том циљу не служи и зато га треба одменити новим, који ће у првом реду одговарати том задатку, а постулатима Демократије — у колико је могућно.

То је један пут. Има и други. Могућна је код нас и пуна власт Демократије, али не оне фиктивне српско-хрватско-словеначке него српске, хрватскеи словеначке. Пошто постоји жив и јак племенски патриотизам и српски, и хрватски, и словеначки то и једна, и друга, и трећа Демократија има развијен осећај одговорности према свом племену. Свака од њих је, дакле, способна (потребно искуство ће лако стећи) да буде носилац државе, разуме се, опет у свом племену. Али да би свака од ових Демократија добила могућности за пуни размах, потребна је подела територије на српску, хрватску и словеначку: дакле, ревизија Устава у том смеру. Према томе, место данашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, федерација суверених Демократија Ср. бије, Хрватске и Словеначке. Наравно, не Србије ни прекумановске, ни покумановске, него Србије уједињеног српског племена.

Од та два пута, за један ћемо се морати решити. М зато што смо пред решавањем овако судбоносних питања, у интересу је народа, да будућа Скупштина која ће имати да упути ствари ка решењу, не буде мозаик неодговорних странчица и клика. За овакве послове потребна је јака Влада, дакле и јака већина, И, што је још важније, дисциплинована већина.