Pokret

ПОКРЕТ

265

Али се мирис није дао затворити; он је остао у соби и лебдео у врелом ваздуху.

Вече је било увелико пало кад се најзад реши да сиђе на вечеру. Седео је сам у једном тамном куту и једва се дотицао јела које му је доношено. „Њихов“ сто, за којим су они обично вечеравали, био је сада заузет другим лицима. Нека енглескиња, шта ли, испијена лица и избледелих очију, флегматично је жвакала својим лажним вилицама од злата. Преко од ње седео је господан у спортском оделу, леђа су му била шира од наслона столице, а потиљак му је падао у три меснате кришке преко ивице беле крагне. Био је то неки срећан пар, јамачно. Оркестар је свирао популарне националне песмице и публика је одушевљена и сама певушила, а на крају пљескала и викала „Њ15“, па је оркестар почео изнова и понова се почеле ређати уличне песмице и она облигатна: „купио сам шише раћије“, Публика је увек сложно упадала на оно „ич!“, при чему је први виолиниста Чех Жишка истезао свој жирафски врат, развлачио од задовољства уста од уха до уха, и намигивао околним столовима. Тамно небо се губило међу грањем, мирисало је на врео камени морску траву, келнери су звецкали посуђем распремајући столове, док је оркестар и даље трештао: „па не могу, леле нано, ич! без њега...“

Димитрије се осећао нелагодно у овој ларми, у глави му је било мутно и магловито, у грудима га је пекла празнина и он се врати горе у развашарену собу. Дође шеф хотела и учтиво запита жели ли цењени господин и надаље задржати ову собу или би можда желео да пређе у другу, са једним креветом.

— Можла због балкона...

— Видећу, видећу. Нисам о томе мислио. Вечерас ћу остати овде. Ја ћу вам већ рећи. Лаку ноћ.

И тада, претурајгћи по столу, он нађе оне табачиће, што их је Владимир писао прошле ноћи. Он их прелиста, прочита на крају оно неколико реди упућених Лијерки, и најзад, заинтересован, поче читати редом.

„Господе! На странама Твојих светих књига, ја сам сликао анђеле. Мој дух је живео само у Твоју славу и Твојом добротом, Господе! Ја главом сада бијем о камену плочу, и сузе моје шарају слова по земљи, јер ја сам грешник пред Тобом: девојку волим једну и њен ме лик прогони свуда, и у сву, иу молитви. Сви анђели које сам исликао носе њен лик, све руке склопљене на молитву, њене су руке, чак је и одећа њена, Господе!“

Тронут више овим свечаним тоном него ре: чима, Димитрије прочита све до краја и кад заврши њему одједном паде на ум оно јутрошње писмо, оно писмо које Владимир није читао већ га згужвао и бацио иза умиваоника. Он га нађе тамо и хтеде да чита. Али га би стид. Погледа само од кога је и кад се увери да је збиља од Лијерке он га пажљиво пресави и метну на сто. О, како судбина не зна по неки пут шта ради! Ето, ту на столу, једно поред другог леже два писма, узајамно упућена са ко зна колико стрепње и жеља, а сада непрочитана и остављена. „Треба му дати то писмо, — закључи Димитрије. — Он је био нервиран кад га је бацио. А можда... можда му га не треба дати!“ Димитрије се са страхом сети свога разговора са Антуном, његове одлучности и гнева. „Да нијег.,“ По глави почеше да му се роје мисли и закључци,

онда поче виђати лица, створи се цело друштво, пуно смеха, шале, несташно; сунце је залазило и пурпур се пео по небу које је постајало сочно; барка се нијала, лагано, лагано, на једну, на другу страну, вода је пенушила око кљуна и тишина је обавијала, заносила, пуна среће, мира, ћутања...

Кад се тргао, била је већ дубока ноћ. Светлост је горела док је он, онако обучен, лежао на дивану са рукама под главом. Према њему, наслоњен и одупрт целим плећима о полуотворена врата, стајао је Владимир. Знојава коса му се вукла по челу, у. рукама. је држао изгужван шешир, лице му је било тамно и опуштено. Димитрије се поче преплашено и збуњено издизати.

— Вратио сам се, — проговори Владимир. — Гледаш ме, — настави даље јер је други ћутао. Био је још увек наслоњен на врата, — не

верујеш. Да, да, Мићо, то сам ја.

Димитрије је гледао непомично у ону празнину иза Владимирових леђа. Овај ухвати његов поглед и затвори врата.

— Не, Мићо, — рече, —— нема никога у ходнику. Ја сам се сам вратио, Без ње. сам.

— Зашто, зашто“ — прибра се најзад Дими: трије. — Не разум м!

— Нисам трезао ни да идем. Било је бесми: слено што сам уопште покушао да је тражим.

— Није!

— Јесте! То сам увидео чим сам сео на воз, Ја узбуђен јурим. Куда» Зашто» Да су је одвели на силу моја би дужност била да је ослоболим. Али њу није нико украо, она је сама, добровољно одбегла, то је била њена слободна воља. Сестраг Не, ја немам више сестре! Она је умрла за породицу ЈЉотић. Да, да, синоћ сам, управо ноћас, стајао на балкону и видео је. Била је у костиму, потпуно спремна (тада још није било доцкан !) на глави је већ имала и шешир, и што је главно ја нисам учинио ништа, ништа!

Он се беше спустио на диван крај Димитрија и полако нихао главом, тамо и амо, по ритму својих речи. Димитрије се нагло наже према њему.

— Али Владо!.. — узвикну.

— Ја немам више сестре, — понови мрачно Владимир и устаде, — Помози ми. Хоћу да путујем кући.

Поче паковање. Тек у сред тишине Владимир би почео да се пригушено смеје, шири какав ко: мад одела и пита:

— Лепо» Ар Права, чиста свила. Увери се, пипни.

Или :

— Погоди какав је ово мирис, — и гурбо Димитрију у лице шарени рупчић од кинеске свиле. Као келкфлер, је лиг То је специјална Ленина мајсторија, њена комбинација. Уопште, имала је смисла да склопи тако какав егзотичан и нарочит парфим, као нико други.

Овда би бацио оно што је држао у рукамаин грубо навалио на друга:

— И ти си то дозволио! Шоњо, млакоњо, идиоте! Пустио си да ти скоро испод руку побегне. Где ти је била памет, где очир Бежи, склони ми се испред очију.

Дизао се, витлао рукама по ваздуху, крв му наливала образе, очи севале. Други је сагибао шију и примао све са неком притајеном радошћу и скрушеношћу, и како се ти Владимирови испади