Pokret

058 покрет

Тражећи му објашњења, Млечићи су добили два: једни су тврдили да је то царски руски грб!, којим Шћепан тврди своје порекло; други да је грб Црнојевића: негдашњих господара и Црне Гореи

оног млетачког краја, чији је легатор дотад био у

личности цетињског митрополита, и који га извезена у срми носи у својој архијерејској митри. По Боки су се шапатом препричавала оба објашњења, али је у исто време кружила вест из Црне Горе: да је Котор некад био московски, и с допуном: да може опет бити њихов.

Док је то разносио шапат, коме је извор био у Махинама, Шћепан се јавно показивао умерен, племенитих и углађених манира, гипких покрета, брз и домишљав у одговорима. С којима је долазио у додир импоновао им је и тим и знањем италијанског, франпуског и немачког језика, мада је течно говорио српски са босанским нагласком. Из његових уста јавно није излазила погрда на Млечиће; чуле су се само наредбе за мир, за слогу и за добро владање. И кад му се клицало: „Живео руски цар Петар трећи!“ био је миран, па нити је то порицао нити примао. И јавно и приватно називао се само Шћепан Мали. Они што су долазили у додир с њим, омађијани и у напред готови да у њему виде човека вишег рода, кад су му поредили лице са сликама цара Петра Ш, налазили су истоветност, само

су му црте, услед тегоба и мука вишегодишњег

паћеничког живота луталице, у неколико заморене. И све њих мучило је још само једно па да потпуно утврде идентичност, И из слике цара Петра Ш видело се и по причању ШЦрн гораца и Бокеља, који су били у Петрограду са владиком Василијем, знало се да је цар Петар Ш имао на челу две јаче испупчене вене, Шћепан је међутим стално држао преко чела набијену капу, па чак преко тога везивао марамицу, без којих га нико није видео. За оне што су у њему трагали за варалицом, то је био знак да их Шћепан и нема, па на тај начин прикрива очити доказ својих лажи. За присталице пак то је био само знак скромности и да ће то најзад показати. Међутим Шћепан је на то бутао и одржавањем те загонетке све више распаљивао машту и радозналост заинтересованих. Према таквим извештајима о личности и о држању Шћепанову ни провидури ни њима потчињени млетачки чиновници не могу да буду на чисто. Рад Шћепанов и последице од његова рада стварају код њих друкчији суд о том непознатом и загонетном странцу. У томе их Шћепанова игра с њима само утврђује, иако је Шћепан према њима љубазан. Он пише Рениеру, и то увек српски, и поздравља га љубазно. Знајући шта Рениер жели, он му даје наде да ће се макнути отуда, али га ставља пред нову загонетку, кад то везује за долазак писама од дужда и ћесара Јосифа. Кад му Рениер, преко свог повереника, пушта у уши да, ради свог спаса, бежи нечујно, Шћепан му тако исто тајно и поверљиво поручује да ће му доћи кришом ноћу у Котор на разговор. Али док провидур трља руке од задовољства, очекујући да му Шћепан падне у кљусо, и још док поверљиви доносилац писма чека на од“ говор, стиже друго писмо од Шћепана, којим јавља

5 Црн двоглави орао на жутом пољу.

2) Последњи Црнојевићи, млетачко племство, имали су жутог двоглавог орла на црвеном пољу.

да не може доћи због кише и рђава здравља, и тим провидуру разбија лепе наде.

Ш.

Нису киша и рђаво здравље узрок што Шћепан Мали није сишао у Котор. Знао је он добро што га тамо чека. Али, као отмен човек, за каквог се издавао и какав се показивао, није хтео а да се не извини провидуру чим било што му неће доћи у шаке. Шћепан је тада био занет бригама на другој страни, тамо откуда је очекивао сав свој даљи успех.

Не пренебрегавајући ни једно средство он се био сав заложио да пре свега измири ва једној страни племена у Црној Гори, и на другој она у Приморју, а потом једна са другима.

Успех, који је био постигао две недеље пре тога са Црногорцима на збору у ћеклићима, он још није сматрао успехом. Црногорци су се тада на његову поруку сакупили и дали су веру једни другима до идућег Ђурђева дана. Али, кад му је дошао на Махине Марко Тановић и донео написану зборску одлуку о закљученом примирју између завађених племена до Ђурђева дана, Шћепан је до-

копао хартију, поцепао је и бацио рекавши да је он наредио закључење сталног мираа не примирја и да се више неће саветовати с њима док се ман. у најмгњој мери буду крњиле његове наредбе. (С таквом поруком вратио је Тановића на Цетиње, тражећи нов збор, на коме ће се донети одлука о миру а не примирју.

Због тога је заказан други збор на Врелима, опет у Катунској нахији. Али пошто је Шћепан Мали нашао да је то далеко и да збор треба да је на месту њему ближем, наредио је да буде на Цетињу. Збор је тамо био 13. октобра (по н. к.. На њему су били не само главари него и народ, и не само из нахија тадашње политичке Црне Горе него и из Зете и с млетачке територије. Једни извештаји ценили су број учесника на 4000, други на 7000, а из млетачких општина, које су послале обичне људе у место главара у Котор на подворење провидуру, било их је близу 300. |

Шћепан се није појавио на збору. Уместо њега један калуђер прочитао је сакупљену свегу његову посланицу, којом је поручивао народу: да сви је дни другом опросте крв и забораве увреде, племе племену, општина општини, село селу, породица породици и да се утврди опште измирење; ко се у будуће маши оружја да брани увреду, да се казни прогонством; тако да се казни и крађа, и тек кад те наредбе буду усвојене и извршене, да ће Шћепан допустити, да му дођу главари, којима не изнети своје погодбе.

Против тога нико не подиже глас, И пошто се изређало неколико говорника изм ђу главара, збор одлучи: да се попуни место гувернадура Црне Горе, од пре три године упражњено смрћу Вукала Станишића, кога смакоше његови противници из Ријечке нахије. У општој сагласности на то место би изабран Станко Станишић— Радоњић, брат убијенога и син ранијег гувернадура Стана Радоњића, који кости беше оставио у Русији, у мисији с владиком Василијем.

Под утицајем Шћепанове поруке на збору се дешава право чудо. Изабрани гувернадур Станишић

одриче се крвне освете над убицама свог брата и